Direktor policije

Naizgled, kao da su se oko ličnosti budućeg direktora policije bili posvađali Ivica Dačić i Aleksandar Vučić, pa da će to biti dokaz da ko je od njih dvojice moćniji. Puštane su priče i buve da su se, kao, Dačić i direktor Veljović posvađali, ali dokaza nije bilo. Konačno su i glavni igrači shvatili da su propustili da primete da ih neko radi i stvar je ispeglana očas posla: Veljović je rekao da sa Dačićem nije imao nikakvih problema, a kamo li svađa; Dačić je rekao da je sasvim u redu da Veljović bude opet izabran; Vučić je rekao da je sve to u redu.

Procenjeno je da Milorad Veljović može da bude imenovan na još pet godina, nihil obstat i sve u najboljem redu. Bilo je došlo do izvesnog ne baš pristojnog zakašnjenja u tom imenovanju, doduše, ali je to objašnjavano izborima, sastavljanjem nove vlade i potrebom da se ta vlada, kako da kažemo, slegne, je li. Činjenica je da je Dačić kao ministar unutrašnjih poslova još onomad nasledio Milorada Veljovića od nenarodnog režima Vojislava Koštunice, kada je Veljović imenovan kao relativno bezbolna i svakako nesporna ličnost. Pokazalo se da je dobro to što direktora policije vlada imenuje na pet godina i koliko-toliko ga spasava od političkih pritisaka koji nužno dolaze sa svakim novim izborima. Kažem koliko-toliko, molim da primetite. Direktor policije ne živi u zrakopraznome prostoru, predmet je neizbežnih pritisaka, intervencija i gnjavaže: gnjave ga ministri, bogataši, potčinjeni i policijski sindikati. Ministri se – ponekad – menjaju, ali ovi ostali ne. Svaka vlada, uostalom, od policije i njenog direktora očekuje da joj podižu imidž, kad već ništa drugo ne umeju.

Ivica Dačić svoj je položaj ministra u prvome mandatu veoma vešto iskoristio upravo preko policije: podigao je sebi popularnost, podigao je stranku na noge i nove izbore dočekao spremniji, osokoljen čak toliko da sebi isposluje i premijersko mesto – zbog čega bi se mogao i pokajati, ako se već ne kaje, a čini mi se da se kaje. Nema, dakle, vidljivog razloga zbog kojega bi se sada Dačić ljutio na Veljovića: sarađivali su tolike godine bez problema – koliko se zna.

Aleksandar Vučić, s druge strane, možda i ima ambiciju da i na to mesto dovede nekog od svojih, kad je već doveo tolike razne na razna mesta. Ali i tim ambicijama ima kraja, što je Vučić kanda shvatio: pa ne može baš sve, druže Aco! Milorad Veljović vredno je radio, svašta je doznao i sa tim saznanjima postupao, hmmm… ekonomično, da kažemo.

Kontinuitet je tu jako važan, da se razumemo odmah, ali Milorad Veljović nije čovek koji bi od sebe pravio nezamenljivog Žozefa Fušea; za opomenu ima Jovicu Stanišića koji je bio nezamenljiv, pa eto ga tamo, štogod Večernje novosti objavljivale. Pustimo, dakle, Milorada Veljovića da radi svoj posao, on je lice imenovano, a ne birano, na pet sledećih godina, radi dobro i neka njega tamo, ne dirajte ga.