Đido i Aca

Skupovi su važni zato što je jedan završio, a drugi otpočeo neizbežni proces kadrovske obnove (rekli bi drugovi komunisti) dve najvažnije stranke; da ne kažem podmlađivanja, je li. U Centru „Sava“ naprednjaci su jednoglasno (je li se Aca uzdržao?) izabrali za predsednika stranke Aleksandra Vučića, jedinog kandidata, a uz sasluživanje bivšeg predsednika stranke, a sada Republike, Tome Nikolića. Bilo je to prikazanije sušte sabornosti, pa je mladi Vučić, time ganut i potresen, čak pustio i suzicu, što treba razumeti. Da li je suza bila krokodilska – ne znamo; radikali su to, sestre slatke i braćo moja.

Bitno je da je ta „tranzicija“, je li, bila izvedena glatko, efikasno i nadasve saborno, bez kurobecanja, kontroverzi i kojekakve unutarpartijske demokratije. Nisu se oni džabe osamnaest godina školovali kod Voje Šešelja: kod njih se zna red. Ode Toma u predsedničku penziju; dođe Aca za kalifa i mirna Bačka (da proste Bačvani); ništa sporno, nikakvi odbori i aktivisti nisu se javili da tu sad nešto naprđivaju i zakeraju. Tako su se radikali, napredni, a ne stražilovski, vratili voljom glasača na vlast tačno dvanaest godina posle prevrata i konsolidovali svoje redove. Ništa sporno, njihovo pravo: sakali ste – eve vam ga, što vele braća Makedonci, pa vidite sada šta ćete.

Demokratska je, pak, stranka gubila vreme, što joj je zamerano više puta, jer se posle serije političkih poraza vreme gubiti ne sme. Kragujevački skup, da ga ne nazivamo odmah i zavereničkim, desio se neizbežno, što je bilo vidljivo golim okom; štaviše je iznuđen, rekao bih. Dragan Đilas, za prijatelje Đido (od „đidija“, junak; ne od đilkoš), u svom velikom intervjuu za Vreme od prošle nedelje praktično je objavio ultimatum, da ne kažemo rat, Borisu Tadiću i njegovoj kamarili. Đido se još skanjera kao nova mlada: te neće se kandidovati za predsednika stranke bez masovne podrške; te oni koji se preuranjeno kandiduju greše (Kuzmanović et al.). Đido čeka da mu stranačka većina ponizno podastre molbu da se žrtvuje i prihvati se kandidature za predsednika: preko volje, ali ako se baš mora, a sve na narodnu korist – inače ne bi nikada. Tako će, koliko se čini, i biti, pa šta mu Bog da. Ovakav razvoj ukazuje da su pripreme stranačke skupštine početkom novembra uznapredovale; ne bi se Đido inače zaletao u Vremenu. Abdicirani imperator Boris Poslednji, pak, pokazuje znake zbunjenosti, oslanja se na elemente koji ne uživaju poverenje – ni stranke, niti javnosti – i pušta pogrešne zvuke.

Bilo bi pametno Demokratskoj stranci da se sa svojom „tranzicijom“ požuri; ionako kasni. Svejedno je hoće li stranku preuzeti Đido, Zoke, Kuzmanović ili bilo ko drugi; važno je da se stranka pregrupiše, konsoliduje i sredi: ideološki, programski i kadrovski.