Čujem da je gradonačelnik Beograda i predsednik Demokratske stranke Dragan Đilas, drug Đido, rešio da tuži Kurir, jer su mu više dojadili svojim olajavanjem. Da bi to obavio jednom za svagda, hoće da im uzme milijardu i dvesta miliona evrića na ime duševnih bolova izazvanih povredama časti i ugleda.
Onda su se na stražnje noge digli svi mogući – od Kurira i Ace Rodića, vlasnika, pa do izvesnih novinarskih udruženja i javnih radenika: da je to napad na slobodu štampe i pokušaj gušenja jednog lista. Šta ja marim; sve i da udave Kurir, nešto mi se čini da neću plakati u jastuk, ali to sam ja, a ovo je pitanje nekih principa. Ja sam, kao što je poznato, protivnik parničenja, pogotovo po kleveti. Kao prvo, nikakav sud ne može vam dosuditi čast i ugled, to morate sami da zaslužite. Kao drugo, parnice su prazan provod: gubljenje živaca, vremena i novaca i advokatska radost.
Kad sam, dakle, čuo za tu Đidinu ideju, raspitao sam se kod nekoliko advokata-civilista u Beogradu i u Zagrebu da kako to ide kad neko traži tolike novce u parnici, te sudske takse i advokatski honorari. Rezultati su zanimljivi. U Hrvatskoj je, na primer, do pre nekoliko godina vrednost spora određivala visinu sudske takse, pa je to ukinuto, jer diskriminiše sirotinju. Tako je Nevenka Seka Tuđman tužila neke novine za grdne milione, ali je smanjila zahtev kad je videla koliku taksu mora da plati na tužbu. Sada je najviša sudska taksa u Hrvata deset hiljada kuna. Kod nas je najviša taksa, ova koju Đido mora da plati, 97.500 dinara za tužbu, odluku i eventualnu žalbu (ako do nje dođe), što je total od 292.500 dinara. To što je Đido najavio da će zahtev smanjiti na tričavih milion dinara (još ga nije smanjio) ne pomaže ovde: i dalje je preko plafona.
Advokatska tarifa je: za podnesak 88.200 dinara, za svako pojavljivanje na ročištu isto toliko. Ako Đido izgubi parnicu, onda će advokati Kurira od njega dobiti tih 88.200 dinara (puta deset-petnaest procesnih radnji, što je realna pretpostavka), plus to pomnoženo sa 0,5, jer su zastupali dve stranke. U Hrvatskoj su advokati sebi obezbedili mnogo bolji položaj: najviši honorar po radnji (podnesak, pojavljivanje na ročištu) sa tako velikom vrednošću spora je 13. 000 evra, hvala lepo. Kod Nemaca je plafon za vrednost takve parnice 20 miliona evra, da znate. I još: kad vas hrvatski advokat tuži za 50 kuna duga, plaćate (normalno) kamatu, ali i još 500 kuna njegovih troškova…
Drug Đido je, dakle, krenuo u skup poduhvat. Ako ostavimo po strani meritum spora, o čemu će sud, ostaje nam metod. Čujem da je astronomska suma postavljena iz marketinških razloga, da privuče pažnju javnosti i napravi skandal. Možda, ali to očito nije bila pametna odluka; to kažu svi advokati s kojima sam razgovarao. Naime, svaki sudija kod koga taj predmet dođe pomisliće, s pravom, da se Đido sprda sa sudstvom.
Ima jedan bolji način, koji sam pominjao ovde i drugde više puta. Naime, da je Đido Kurir tužio sa odštetnim zahtevom od jednog dinara, em bi ispao gospodin, em bi postigao cilj.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
