Đokina ideologija

Znam da je Đoka sektor mog druga i kolege Basare, ali ne mogu da odolim. Neću ulaziti u ustavnu i zakonsku akrobatiku putem koje je g. Vukadinović uzeo na sebe zaštitu interesa vlaške manjine; to su drugi već obavili, a Vlaji će se već avizati, što vele u Dalmaciji. Mene zanimaju ideologija i ponuđeni program u 20 tačaka na osnovu kojih g. Vukadinović očekuje da uđe u Narodnu skupštinu.

Dakle: od 20 tačaka programa, njih devet spada u nesporna predizborna obećanja, opšta mesta koja ćete naći u svim ponuđenim opcijama, tako da je naziv stranke (Nijedan od ponuđenih odgovora) donekle pogrešan. To nije lepo. Dokument se zove „Inicijativa za spas Srbije NSPM“; krupne reči. Da vidimo, dakle, kako će to Đoka i NSPM da „spasu Srbiju“.

Svih 11 ideološki bitnih tačaka programa spadaju u repertoar tradicionalne konzervativne nacionalističke desnice – onako kako se ona zamišlja u NSPM, DSS i sličnim. Đoka bi (tačka 3.) da kriminalizira „propagiranje secesionizma… i vređanje dostojanstva zemlje i nacionalne časti“ i – s tim u skladu – oduzimanje nacionalne frekvencije emiterima i novčano kažnjavanje medija za te „prestupe“. On bi testirao ministre, poslanike, odbornike i sve javne službenike na drogu jednom godišnje. Pa bi tražio od „NVO, medija i drugih organizacija“ da kažu ko ih iz inostranstva finansira; političke stranke ne pominje. Zatim bi uveo princip uzajamnosti u tretmanu zemalja (poput Slovenije i Hrvatske) koje „neprijateljski“ gledaju na srpsku robu i kapital. Ukinuo bi „besmislene i ponižavajuće“ ženske kvote; poništio bi „državolike“ odredbe Statuta Vojvodine.

Konačno bi Đoka uveo obaveznu sterilizaciju za silovatelje u povratu (prvi put ne mora?) i „otvorio debatu“ za ponovno uvođenje smrtne kazne za najteže i posebno okrutne zločine. Zabranio bi „homoseksualnu propagandu i promociju“ među maloletnicima, ne objašnjavajući na šta misli. Uveo bi obavezno korišćenje ćirilice u svim oblicima javne komunikacije (osim za nacionalne manjine) i „obaveznu vojnu obuku u trajanju od tri do šest meseci“, dakle vratio vojni rok.

Vidi se golim okom da je ovde reč o nadvoje-natroje smandrljanoj kompilaciji onoga za šta Đoka misli da su vrednosti svake, pa i moderne valjda, desnice; nije ni čudo, žurio se čovek. Politička desnica je, da se razumemo, legitimna opcija, ali koje i čije glasače Đoka misli da privuče ovim programom? Možda Koštuničine; oni zaista mrakobjesni otići će „Dverima“. Šešeljevci su disciplinovani, Tomini takođe, Palma je ionako gazda kod sebe. Velike stranke i njihovi glasači o Đoki mogu lepo da misle, ali glasati za njega neće, koliko god ih mamio sablažnjivim obećanjima. A da im je obećao javno spaljivanje jeretika i bičevanje onih koji su uvredili „nacionalnu čast“? Da im je, umesto trulog parlamentarizma obećao „srbsku sabornost“ bez stranaka? Još se niko na desnici nije usudio da bude toliko iskren, što nije lepo.