Dosada

Dokoni novinari uhvatili se te globalnog zagrevanja, te „ni najstariji ne pamte“ i već znate. Popovi, naravno, opominju da je sve to sa naših grdnih sagrešenija, zato što ločemo pivo kad je post, bludničimo i Boga ne poštujemo, psujemo ga štaviše, uzimajući ime Njegovo u usta bez preke potrebe itd. Političari se prave kao da brinu.

U subotu sam se vratio iz Hrvatske, EU. Tamo su bile iste ovakve vrućine, pa – sasvim logično i u skladu sa mešanom mediteransko-planinsko-panonskom klimom – dolazi do povremenih letnjih nepogoda sa gmljavinom, pljuskovima i vetrovima, kako to već biva oduvek. Nisam baš onaj „najstariji“ kakve novinari tako rado pominju, ali sam prilično mator i veoma se dobro sećam da su leta vazda bila ista ovakva kao i ove godine. U Beogradu i Banatu, kao i u Zagrebu i na Kvarneru: ubi vrućina, pa onda dobri Bog pošalje lep letnji pljusak, uzbudljiv i dramatičan, sa olujom i grmljavinom, uživacija jedna. Dan-danas su mi mila sećanja na te letnje nepogode: grmi, seva, pljušti, vetar nosi drvene stolice i stolove za stoni tenis nebu pod oblake, a deca se raduju uz slatku jezu.

Na kvarnerskim ostrvima je to još lepše, jer se glupi bogataši nikada nisu naučili navigaciji po Jadranu (ni inače; ima mnogo gorih mora!), pa se uvek ili usidre na najgorem mestu u mojoj uvali ili pak isplove kad se svi normalni ljudi sklanjaju u sigurne luke i uvale. Tako je to kad niti kartu čitaš, niti seljaka pitaš, niti pomorski VHF radio slušaš, mada ga imaš. Da si čitao kartu, znao bi da se na tom mestu ne sidri kad se vreme menja na buru, pa se onda čudiš što ti je jahtu od sto hiljada evra razbilo o stenje. Da si lokalne ribare pitao ili VHF radio slušao, znao bi da se danas ne isplovljava na more, što se vidi i golim okom: svi su se vezali ili usidrili na sigurnim mestima i čekaju. Ipak su najveći kreteni oni magarci na daskama za jedrenje i (uglavnom) češki turisti na luftmadracima: uglavnom se podave kad ih bura pod Velebitom zgrabi; ako ih baci na stenje ostrva Paga, onda umru od teških povreda oštrim predmetom. Sećam se tog jednog Švabe koji je izbegao da dobije Darvinovu nagradu za godinu 1967: snašla ga bura na Rabu dok je jedrio na dasci; video Švabo da je ozbiljno i krenuo niz vetar sve do Lošinja (dobrih dvadesetak milja) gde smo ga jedva odvojili od jedra i zgrejali nekako.

Ništa novo pod neonom, što reče pesnik. Klima je ovde vazda ista i ne lupetajte budalaštine. To za političare ne vredi: kad se tako pre nekoliko dana pojavio taj normalni i očekivani hladni front, Pavle Kalinić (znam ga, takav je), zagrebački načelnik za civilnu zaštitu i spasavanje, digao je nebesku frku. Pozvao je građanstvo slobodnog kraljevskog grada Agrama da se zavuče u kuće i spusti roletne čim padne prva kap kiše. Naredio je da javne garaže budu besplatne po nepogodi, da grad (hrv: tuča) ne bi polupao aute. Onda je pljusnuo umeren pljusak.