Dosada

Kao prvo, Bogoljubu ne treba nikakav azil. Ima pare. Kao drugo, braća Rusi ne izručuju takve; pitajte Caneta Subotića. Nisu Cane i Bogoljub general Kadijević, pa da im Rusi vraćaju dugove i brinu se za njih. Nisu ni Mira i Marko, pa da ispunjavaju obećanja onom nepomeniku ispod lipe. To je drugo: politika. Ovo su pare. Evo, recimo, čujem da braća Crnogorci hoće da dodele državljanstvo za pola miliona evara – uz proveru. Jedan moj prijatelj odmah je upitao: a koliko bi koštalo bez provere? Koliko bahta je pljunuo onaj Taksim Šinavatra? Nisu oni jedini: eno su Hrvati dali državljanstvo Canetu, koji se posle naljutio i vratio im. Ajde Cane; ali onaj predobri i prepošteni Semjon Mogiljevič koji je još u bekstvu i za kojim je na snazi nekoliko međunarodnih poternica. Ima ih još, ali to je hrvatskoj vladi donekle neprijatna tema.

Leto je zgodno za razne slobodne aktivnosti političara i ostalih javnih ličnosti. Boris i Đido bave se mostogradnjom; Mrka se bavi niskogradnjom; Ivica Dačić otvara Guču i ima ga svuda, kao Mrke nekada: još se vrata na BMW nisu ljudski ni zalupila, a već ih telohranitelji otvaraju da Ivica otvori još nešto. Slobodan Homen održava napetosti; Vuk Jeremić je budan. Raskopani Bulevar raste kao iz vode i već se unapred plašim svečanog otvaranja: nastradali smo, braćo i sestre! Biće to veličanstveno otvaranje političke sezone; Već vidim slavodobitna ukazanja Borisa i Đide, možda u prvom tramvaju do Cvetka (dalje bolje da se ne vidi na televiziji…); možda prirede i molebanciju sa litijom, valja se to da popovi okade tramvaje i parking mesta od kojih se najviše i očekuje. Uzgred: od Vuka do Cvetka biće samo tri-četiri mesta za levo skretanje; samo tamo gde baš mora; ostatak građanstva zakrčivaće sporedne uličice u pokušaju da negde prispe.

Zatim: opet raskopavaju Mišarsku ulicu. Ni manje ulice, ni više kopanja. Sada ruše ivičnjake koje su postavili prošle godine. Ima tu neko nemušto objašnjenje: da, kao, prave „sporu ulicu“; urbanistički eksperiment, ako sam ih razumeo. Pa sporija nije mogla biti sa dva ona ležeća policajca koji se u Hrvata lepo zovu „hupseri“. Pakosnici imaju dve teorije o tome: prva kaže da se u onu tajkunsku novogradnju oko polovine ulice useljava neko jako važan, ali ta zgrada ima uredne podzemne garaže. Druga teorija kaže da se trotoari uklanjaju da bi pauk lakše i brže radio. Mišarska je u toj omiljenoj zoni oko Slavije, blizu paukovog gnjezda, pa dizanje auta tu postiže visoku produktivnost uz smanjene troškove. Ukratko, da bih stigao do Brankove kafane, SOKOJ kluba, treba da gacam prašinu i šoder do kolena; cure lome štikle i izvrću gležnjeve; komšiluk je pobesneo.

Evo čujem na nekom radiju (i njima je teško, još teže nego nama iz novina) da je objavljena top-lista najpopularnijih vampira. Drakula je, očekivano i zasluženo, na prvom mestu; slede neki iz serije „Bafi“; Nosferatu nije čak ni među prvih deset, a Savu Savanovića nisu ni pomenuli, valjda samo zato što je Srbin. Tako ni Tuđmanu nisu dali Nobelovu nagradu za mir zato što je bio Hrvat, kako je objašnjeno. To sa Savom Savanovićem težak je udarac za njegovu postojbinu koja se taman ponadala da će nekoga da izvaćari za pare putem vampirskog turizma.

U nedostatku boljeg, napravljen je medijski cirkus i veliko uzrujavanje oko sudbine tog nekog Antića, selektora fudbalske reprezentacije. Ispalo je na kraju da je reč o parama; a kada nije? Ako sam dobro razumeo – u to se baš ne razabiram – Antić je dobar, ali ne toliko, za sto hiljada evara mesečno. Našli su se na pedesetak hiljada i on je to herojski podneo, žrtvujući se za otadžbinu. Nije njemu lako: malo li je gubitak od pedeset soma mesečno? To, naravno, ne znači da nećemo i dalje slušati opravdanja tipa „nama, znate, ne odgovara njihov stil igre“ pa smo zato izgubili (istine radi, to nije rekao Antić; on je ipak čovek pametan, kako čujem). Taman je ta priča razvikana kako treba, na radost dokonih sportskih novinara, kad se pobiše naši i grčki dični košarkaši. Letele su stolice kao u kafanskoj tuči u staroj „Brodarskoj kasini“ ili u onoj bivšoj kafančini „Morava“, Takovska i 27. marta, gde je sada neki bezvezni fast-food ćepenak. Šta bi? Pobile su se, u stvari, dve frakcije grčkih košarkaša, ne pitajte me zašto, a neki od njih su i odavde. Na svu sreću te se tu zatekla i naša ministarka sporta, omladine, bogoštovlja i ostalog (u Hrvata je to još i „za generacijsku solidarnost“), pa je intervenisala i dovela kući glavnog aktera – čim je dao izjavu na zapisnik grečeskoj policiji. Ta neka njihova košarkaška crkva jako se naljutila, preti ekskomunikacijama i globama i eto nama zabave do svečanog otvaranja Bulevara i početka Evropskog prvenstva o fudbalu, ako se još nešto – daleko bilo! – ne desi u međuvremenu.

Naime, kad čovek razmisli, možda bi bilo lepo živeti u ovako dosadnoj zemlji kao Srbija u avgustu. Jeste Koštunica obećavao dosadu, ali nije mislio na to; mislio je na sebe i Đorđa Vukadinovića. Zamislite da se uzrujavamo samo zbog Bulevara, fudbalskog selektora, košarkaških koškanja i Milkice Forcanke. Mogli bismo da zatvorimo naše novinske dućane. Nemojte se nadati: eto nama uskoro septembra! Dok se vi dosađujete Ivica radi, Vuk Jeremić sprema Generalnu skupštinu UN, a Mlađa Dinkić „fiskalnu odgovornost“; ima toga još, ali avgust je mnogo dugačak mesec, pa sačekajte nedelju dana.