Sedimo tako u „Kaleniću“ u subotu i gledamo kroz prozor impozantni panj na mestu gde je bio onaj veliki platan na skveru, u parkiću kod Kalenića. Drvo je bilo lepo i veliko, mnogo dobar hlad za posetioce parkića. Mnogi su se iznervirali zbog toga; optužuju Dragana Đilasa, naravno; neko ga je nazvao „drvosek“. Ne znam: možda je trebalo poseći to drvo zbog bolesti, zbog bezbednosti ili zbog razloga iz oblasti struje i sličnih tehnika. Možda je neko naveo i uverljiv razlog, izvinjavam se u tom slučaju.
To sečenje drveća u Beogradu ne nailazi na odobravanje iz razloga samorazumljivih: da nema košave, davno bismo se bili pogušili od smoga, kao u Siudad Mehiku. Prvi građanski protest u Beogradu desio se pre mnogo godina, kad su po Cvijićevoj ulici posekli drvored: grafiti „Cvijićeva – Aušvic drveća“, ako se dobro sećam. S druge strane, ne treba biti nepravedan prema Gradskom zelenilu. Drveće ima životni vek, ruku na srce, ali to je stvar botaničara i hortikulturista, a ne političara, u koje s pravom sumnjamo. Evo: proletos su došli i okresali lepo veliko drvo pod mojim prozorom i ceo se komšiluk naljutio. Preko leta se drvo oporavilo i sada je zeleno i lisnato; znali su ljudi šta rade.
Nekada davno posekli su divan drvored dudova na putu Pančevo-Bavanište-Kovin, jer da „se put ne suši, a i suvo lišće pada, pa to ugrožava bezbednost saobraćaja“. Paori su posle pričali kako su ti dudovi bili rasprodati za lepe novce. Tu se čovek seti Balaševića i bagrenja: nema to veze s Kosovom, kao što se mislilo; ima veze s bagrenjem koje lomi košavu i sprečava nastajanje smetova.
E, tu dolazimo na stvar. Prijateljica koja živi na lepoj lokaciji na Savskom vencu, možete pretpostaviti gde, kaže nam te subote da su se pojavili vešti umetnici koji po Beogradu seku drveće i posle ga prodaju za ogrev. Obuku se u one blesave fluorescentne prsluke, dođu s kamionom i motornim testerama, obore drvo, iseku ga u balvane, slože u kamion, pokupe grančice i ostalo, ostave za sobom čistu ulicu i – nestanu. Sve se to, kaže ona, događa pred nosom policajaca i privatnih zaštitara koji tu čuvaju razne ambasade i rezidencije. Nikome, naravno, na pamet ne pada da pozove Gradsko zelenilo i pita jesu li to njihovi ljudi, niti da eventualno zapiše registarski broj kamiona, a kamo li da ih legitimišu; ko bi i pomislio, istini za volju?
Ne znam: možda je to urbana legenda, ama deluje uverljivo…
Sasvim sam spreman da poverujem u to da te drvokradice to zaista rade. Krađa šume (i lovokrađa) naša su tradicija; ne nose šumari (lugari) puške tek tako; hoće braća i da pripucaju ako ih se zatekne na delu; drvo je skupo. Čujem da se širom Srbije šuma seče bezobzirno; na jugu, oko granice s Kosovom čak i uz oružanu podršku: dođu ljudi sa automatskim puškama s one strane, poseku i natovare, a ti probaj da ih sprečiš…
Zašto bi Beograd bio drugačiji? To što je džungla na asfaltu, a ne po brdima, ne menja suštinu stvari. Drvo je drvo, a džungla je džungla.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
