E, pa da zapalimo

To je sve pomahnitalo: u Berlinu, nekadašnjoj bludnici Evrope i gradu svih poroka, na ulici mi se obratila jedna ona tipična berlinska bakica kakve sam uvek voleo i održala mi predavanje o štetnosti pušenja; i to smo dočekali! A koliko pet godina ranije bili su vagoni za pušače u U-Bahnu, pušilo se na gornjem spratu autobusa. Pa vi sad vidite. Nemci su se herojski borili, drsko su pušili na stanicama metroa zabrani uprkos i pred očima policajmajstera koji su se pravili da ne vide, ali su poklekli. Priča danas (nedelja) na radiju Pera Janjatović kako je sa našim drugom Rudijem Rosigom sedeo u restoranu u Berlinu, inače praznom. Pa su izašli na ulicu da zapale, pa im se pridružilo celo osoblje restorana, njih sedmoro – a kafana zvrji prazna.

E, tu dolazimo na ironični deo priče. Da li je u slučaju zabrane pušenja veća korist ili šteta – u celini gledano, molim? Neki precizni Slovenac izračunao je da je šteta veća: gubitak u budžetu zbog smanjenog prihoda od taksa i akciza; smanjeni promet u ugostiteljskim objektima; zagađenje vazduha od plinskih grejača ispred kafića i restorana i u baštama; potrošnja struje od električnih grejalica oko istih objekata; nerviranje itd. Države su se setile da fiskalne prihode nadoknade tako što će cigarete bestidno poskupeti, što je dodavanje povrede na uvredu, kako kažu Amerikanci. Tako se podstiču šverc cigareta i crno tržište u šta se država podjednako bestidno ugrađuje. Politička ekonomija cigareta jednostavna je. Molim vas: paklo prosečnih cigareta spakovanih u boksove i kartone na vratima fabrike košta najviše pet centi eurskih; na trafici se prodaje za evro , a na crno za oko 60 centi. Distributer – trafika ili bakica na pijaci, svejedno – uzima pet odsto. Gde ide ostatak? U legalnoj prodaji – državi. U prodaji na crno takođe državi, ali bez kontrole. Kao i u slučaju heroina, eksploatisani i opljačkani su samo seljak koji gaji mak ili duvan i konačni korisnik, džanki i pušač koji plaća ogromnu cenu. Svi ostali u lancu razbiju se od para. Je l' to bilo jasno?

Vratimo se, međutim, suštini stvari: zašto nas pušače maltretiraju, stigmatizuju i diskriminišu? Takva moda, kazaće neko. Dobro. Ima tu još: neodoljiva potreba statusno svesnih malograđana da se na nekome iživljavaju, da nekoga prezru i gledaju s visine; valjda zato što ne prati modu. Tako deca u školama diskriminišu onu decu koja ne znaju Cecine i Jecine pesmice napamet. Reč je, dakle, prisećamo se sada, o konformizmu: pala je naredba da je pušenje ka-ka i no-no, kao što je Nikoletini Bursaću došla naredba iz Vrhovnog štaba da od prekjuče više nema Boga. Svako dobar ateista, a tek komunista, objasniće vam uredno i precizno, naučnim argumentima, štetu od Boga; kao što nam ovi malograđanski konformisti precizno i uredno, naučnim argumentima, objašnjavaju štetu od pušenja. Od toga vernicima nije bilo lakše, kao što nije ni pušačima.

O nečemu drugome je tu reč, braćo i sestre u Hristu. O duši i njenim potrebama. Evo jedne istinite priče: negde 1941. krenu neki seljaci u Kragujevac na pijacu; zaustave ih Nemci, narede im da sednu u jarak i ušniraju „mrtvoljez“ . Sede tako seljaci u jarku, jasno im je da će ih postreljati i šta rade? „E, pa da zapalimo“, kaže jedan. Na svu sreću, Nemci su imali pametnija posla za kojim su otišli i ostavili ih na životu. Šta nepušači rade u situacijama u kojima se pušači pogledaju i kažu „E, pa da zapalimo“? Ne znam. Čak im se nekako divim zbog toga što pomisle na nešto drugo; možda je to nešto drugo pametnije, ne znam.

Setim se onda svih onih divnih ljudi i lepih žena kojima je cigareta stajala onako dobro. Sada, čujem, kompjuterski uklanjaju cigarete iz ruku i usta jednog Kamija, jednog Sartra, jedne Hane Arent, jednog Hemfrija Bogarta, jedne Lorin Bekol i – o strahote! – jedne Marlen Ditrih. Zamislite tu prelepu zver od žene bez njene dugačke muštikle s cigaretom! Još malo pa će i Vinstonu Čerčilu izbrisati cigaru iz usta. Josipa Broza, Bogu hvala, ne diraju; ali to je zato što ga mrze, pa neka ga s cigaretom u kljunu. Čekajte samo dok krenu i na filmove: digitalna montaža svašta radi, pitajte me. Dobićemo nove, digitalno „remasterizovane“ verzije „Plavog anđela“, pa „Kazablanke“, pa „Alama“ (neće njima kauboji pušiti!) i tako dalje. Ako treba, celi kadrovi biće iznova urađeni kompjuterskom animacijom. Nema pušenja ni na slici, ni na filmu.

E, to me brine: tipično orvelovska namera da se prošlost izbriše i zameni novim modelom, radi utehe nečiste savesti malograđanskih konformista.