Fudbal, krv i pivo

Proizvođači jedne te iste sve ravnije tečnosti koju zovu raznim markama piva raspomamili su se sa neopevano idiotskim reklamama, sve računajući na to neko prvenstvo. Svaki idiot kome fudbal nije „najvažnija sporedna stvar u životu“, nego mu je „život cijeli“ (Goran Bregović) i nije zaslužio da pije ništa bolje od tog njihovog piva koje kurcu ne valja. Ti pivari misle da je ostatak stanovništva sastavljen od idiota i verovatno su u pravu kad ga tako s visine potcenjuju.

Na delu je, dakle, opet jedan od cikličnih vrhunaca opšte idiotizacije, uspešni eksperiment u zaglupljivanju. Kako bi inače jedna notorna kriminalna industrija u kojoj se vrte prljave pare putem korupcije i prevare bila tako uspešna? Fudbal je – štogod o tome mislili Božo Koprivica, Sinan Gudžević, Muharem Bazdulj i čak Zoran Panović – organizovani kriminal najopasnije vrste, upravo zato što je društveno poželjan kao sredstvo zaglupljivanja, stočna hrana i idealni način za pranje novca. Svako malo u jednoj Nemačkoj, u jednoj Italiji, ej!, pohapse poneku bandu fudbalera i njihovih mafijaških kumova zbog nameštanja utakmica i drugih krađa. To, međutim, nema nikakvog uticaja na poslove cele kriminalne industrije, mada je svima jasno o čemu je reč.

U onoj Jugoslaviji fudbal je bio posao politički, što još bolje ilustruje moju gornju tezu: svaki političar od bilo kog značaja morao je da sedi u upravi nekog kluba i – naravno – u počasnoj loži. Je li danas drugačije? Pogledajte samo ko sve sedi u upravama fudbalskih klubovima: političari, estradne zvezde, „kantroverzni bizmismeni“ (što reče Čume), lica od ranije poznata organima gonjenja koja žive od nedostatka dokaza, junaci Belih knjiga (obe), itd. Svakako ne društvo u kome bi se normalan pristojan čovek dobro osećao. Uostalom: koliko je fudbalskih funkcionera, na čelu sa jednim predsednikom nekog važnog fudbalskog saveza, ubijeno do sada u sačekušama i u eksplozijama paklenih mašina? Kako je „Obilić“ postao prvak? Gde su pare od prodaje fudbalera i je li plaćen porez na te pare? Ta mafija drži se „zaveta ćutanja“ (omerta), naravno: pare su suviše velike i pritom oslobođene poreza. Šta ćete više?

Da pritom barem znaju da igraju fudbal, pa ajde neka ih. Nego pojma nemaju: čak se ni u ovo blesavo prvenstvo nisu ugurali. Iz glave mi ne izlazi čuveno objašnjenje nekog trenera posle izgubljene utakmice: „Nama njihov stil igre ne odgovara“. Pa naravno da vama ne odgovara, jer oni znaju da igraju, a vi ne znate.

Moram ponovo da se složim sa mojim kolegom i prijateljem Aleksandrom Ćirićem iz Vremena: u ovoj državi fudbal treba zabraniti u narednih 18 godina, dok ne odraste nepokvarena generacija mladih sportista koji su pikali loptu na poljančetu, na male goliće.