Granice bruke i nelagode

Evo, recimo, onaj mučeni Toma Nikolić i onaj njegov razočarani Aca Vučić: pojavljuju se među svetom kao da ništa nije bilo i još se pritom kurče okolo. Radikalima je lakše: oni mogu Voju Šešelja da čekaju doveka, mada su nas udavili pričama kako Voja, eto, samo što nije stigao pa ćemo mi da vidimo čija nana crnu vunu prede. Nije ni Hrvatima lako: postili su i molili su se dobrom Bogi za „pravednu presudu“ Gotovini i drugovima, čak su priredili i javni prenos čitanja pravedne presude na Jelačić placu – kad ono… Ispalo je onda da je presuda bila pravedna, a molitve uslišene; ili da je ispala nepravedna, a njihove molitve, kao one kralja Klaudija u „Hamletu“, nisu uzletele (u avijaciji bi se reklo da nisu rotirale), jer su bile neiskrene; ili da Boga nema. Pa vi sad birajte.

Nije majka sina karala što se kockao, nego što se vadio, kaže narodna mudrost. Evo, molim lepo, najnovijeg primera: suočena sa eksplozijom narodnog nezadovoljstva i sa zaista korozivnim primedbama stručne pravničke javnosti zbog tog cirkusa sa Cecom, udovicom Ražnatović, vlast se tek sada prisetila da već godinama sedi na izvesnoj krivičnoj prijavi protiv pomenute estradne radnice, pa je podigla optužni predlog. A taman svi zaboravili. Estradna radnica, naime, prijavljena je za nasilničko ponašanje (a možda se još nečega sete). Uz sasluživanje svog zeta pokušala je da preotme izvesni stadion na Zvezdari, poznat po omiljenoj kafani „Inge“, piše u prijavi, pa je tako – reč po reč – došlo do primene sile. Zet Ocokoljić je, kaže se u prijavi, udario oštećenog, a svastika Ceca je pretila prilično neprimerenim rečnikom. Oštećeni, neki Olarević, podneo je krivičnu prijavu, ali je nju pojela ona maca iz tužilačke fioke – sve do sada. Osim nasilničkog ponašanja, tu bi moglo da bude i iznude, ali i Zakona o oružju i municiji, kako čujemo. U to vreme, a to je bilo za druge nenarodne vlade Vojislava Koštunice i kamarile domaćih izdajnika, 2007, drugarica Cecilija bila je ličnost nedodirljiva, kao što se sećamo. Istraga po ovom prvom, fudbalerskom, predmetu bezbedno se otezala; ministri su cupkali u ritmu muzike za šizenje i sve je bilo da bolje biti ne može. Krivična prijava, dakle, nestala je u toj fioci, jer da „nema mesta krivičnom gonjenju“, kako to tužioci vole da kažu u takvim slučajevima.

Sada je odjednom maca donela optužni predlog. Ja se izvinjavam, mnogo se izvinjavam, ali tu – uz dužno poštovanje – nešto nije u redu na relaciji politika – pravosuđe. Onaj Olarević, udareni i izvređani, sada je revidirao i kaže da povlači krivičnu prijavu (on već zna zašto, ne bih ulazio); ne može tako, kažu tužioci: optužni predlog je podignut, taknuto-maknuto, nema natrag, samo tužilac može da ga povuče. Ceca je naša i Bogina.

Tu, dakle, imamo onaj slučaj vađenja o kome narodna mudrost govori. Prvo su mrljavili sa istragom, jer to je ipak jedna Ceca, ej; onda su je tužili za ono što nije (zloupotreba službenog položaja; krivično delo bez smisla), jer je nisu na vreme sudili za ono što jeste (utaja poreza), ali eto, da makar nešto svrše. Na kraju su postigli sporazum i proglasili ga za „pobedu“, sve u nadi da će ih Cecini obožavaoci razumeti i glasati za njih. Ova vlast, naime, udvara se i ulizuje svima – osim svojim glasačima. Ima tu i jedan previd: Cecino glasačko telo sastoji se većinom od maloletnika, kao što se videlo u onim veselim izborima krajem 1993, kad je neumrli Komandant sa Cecom, Džejem i trubačem pravio kampanju po Srbiji i ostao ispod cenzusa. Sve i kad su punoletni, Cecini obožavaoci nikako neće glasati za Demokratsku stranku, jer se to nekako po definiciji međusobno isključuje; glasaće za radikale, naprednjake i Velju; neće čak ni za Voju. To vam je, kako da vam kažem, više nekako estetsko pitanje, ako sam bio jasan…

Videvši, dakle, da su se prešli s tim sporazumom sa Cecom i da je „politička situacija“ odjednom postala, što reče onaj jedan Sremac 1949, za vreme kolektivizacije – „neizbežna“, ovi naši nesrećnici potegli su optužni predlog iz fioke: mac, mac, donesi maco! Sada ćete da vidite strogo i pravično pravosuđe; vi mislite da je Ceca povlašćena; e, pa nije. Niko im nije branio da Cecu optuže za oba krivična dela i nagode se za jedinstvenu kaznu, pa neka sedi u onoj kućerini sa onim elektronskim ćereslom oko noge (ćereslo, ciganski: uređaj, naprava; srpski: gadget) neki mesec ili, verovatnije, nedelju duže. Sada je nastalo „uzbuđavanje“ i slatka jeza: eto, jadna Ceca, izradiše je, nismo se tako dogovorili, ima da zaglavi Zabelu itd. Neće, bez brige. Oštećeni, udareni i izvređani već je revidirao; bez njegovog svedočenja nema ništa. Sve da optužnica i stane na pravnu snagu, ljudi su, dogovoriće se. Čekajte, dakle, sa nestrpljenjem novi album „Zeze Nazionale“ i radujte se; zvaće se „Projekt 2011“ ili „Okovane robinje“.