Guske u magli

Imam, naime, lošu slutnju da ova podla i mračna priča oko predloga zakona o informisanju neće dobro svršiti. Ne čude me predlagači. Od njih se to i dade očekivati.

Ono što barem ja – umorni i slomljeni matori novinar, kakav sam već – nisam očekivao, jesu dve stvari. Kao prvo, lelujavo ponašanje demokratsko-liberalno-levog krila opozicije oko LDP i saveznika. Njima, očigledno, treba savetnik za razlikovanje ispravnog od pogrešnog, jer nisu bili u stanju da se postave kako treba u ovako dramatičnom i nesporno jasnom slučaju ugrožavanja demokratije u Srbiji. Isto važi i za Demokratsku stranku, ali od njih smo već naučili da su skloni kojekakvim kompromisima držeći se za vlast kao mače za zavesu. Liberalno-demokratski deo opozicije, međutim, ponaša se kao da je na vlasti, pušta razne zvuke, ali se u pozadini cenjka i nikako da se do kraja i jasno opredeli i kaže: Ne! No pasara! Ni po koju cenu! Umesto da stanu na zadnje noge, naprave cirkus u Skupštini i javnosti, oni se uzdaju u amandmane koje naglo otrežnjena vlada stavlja na svoj sopstveni predlog, cinculiraju, femkaju se kao stare frajle i tako prepuštaju desno-nacionalističkoj opoziciji da razvije barjak slobode štampe, teško nama! Eto se čak i Aca Vučić licemerno rakolji da kako je čak i njegov zlikovački zakon iz 1998. bio bolji. Sve to zato što Demokratska stranka nije bila u stanju da taj opasni i pritom slaboumni predlog ubije smesta bez milosti, u povoju, pa makar rizikovala nove izbore. Uzgred, sada ona Kalanovićka kaže da je to bio blef i da Gay17Schluss neće izaći iz vlade sve i da im taj zakon propadne; dobar jutar, pa to smo znali od početka. Ali, znali su oni, pokvarenjaci, da će njihov predlog zagolicati najniže strasti i poroke cele naše političke klase, ne samo vladajuće koalicije: vlast, vlast i vlast. Ništa čudno u recesiji i krizi: ala volem kad godina izda, sve poskupi, pojevtini ona ženska muka, kaže mudri bećarac.

Dobro: to su političari.

Druga, dakle, stvar koja me brine jeste ponašanje mog novinarskog udruženja, NUNS-a, od koga sam očekivao više pameti. Moram da kažem da je gospa Ljilja Smajlovićka postupila, po svom običaju i karakteru, opreznije i lukavije. UNS se tu drži minimalistički dosledno protiv, odbijajući da ulazi u varljive i klizave političke finese. Imaju oni, dakako, svoje praktične razloge za takav stav (svrbi njih znamo šta!), svestan sam toga, ali su ovde pobrali poene zahvaljući, pre svega, grešci NUNS-a. Naime, ovo njuškanje sa LDP nije nam trebalo. Profesionalno i principijelno novinarsko udruženje kakav je NUNS nema zašto da se sastaje s nekom, bilo kojom, političkom strankom.

Pogotovo ne sa strankom koja još nije sigurna hoće li da kaki ili će da ustane sa noše. Oprostite, molim, ali prošlo je toliko vremena i toliko je argumenata izneto sa veoma nadležnih mesta (Rodoljub Šabić, sve usamljeniji, vapije u pustinji kao Jeremija) i jasno je da je neki pristojni interval za pravu reakciju prošao; sve dalje je cenjkanje i piljarsko politiziranje. Nema tih amandmana kojima bi se od ovog predloga zakona dala napraviti pita. I nije tačno da se predlog više ne može povući iz procedure: može itekako, samo da vlada stisne guzu i skupi malo građanske hrabrosti i povuče ga sama, štogod onaj bezlični Bradić i njegovi o tome mislili. Ali, ali: sablazan cenzure i diktature čini se neodoljivom; našoj političkoj klasi u celini sline cure na samu pomisao da će ovim zakonima (svi zaboravljaju novele ZKP, budale!) začepiti usta štampi i – samim tim – javnosti.

Načelstvo NUNS-a, dakle, umesto da prvo pročita i razmisli, reagovalo je spontano i u prvom trenutku podržalo predlog zakona o informisanju; valjda zato što je gospa Ljilja iz UNS-a bila protiv. Kad su se avizali, bilo je kasno: taknuto-maknuto, žao nam je… Bilo bi im bilo mnogo pametnije da su to polizali odmah i pokajali se javno, nego što sada izvode besne gliste i njuškaju se sa LDP. NUNS nema šta da traži ni kod jedne političke stranke, jer stranke dolaze i odlaze, korumpiraju se, cenjkaju se, prave svoje legitimne, mada kurvinske, kompromise; jednom reči – teže k vlasti, što im je i opis poslova i radnih zadataka. Novinarska udruženja, naprotiv, treba da očuvaju profesiju i zaštite je od cenzure i diktature, korupcije i prostituisanja. Novinarstvo i sloboda štampe su infrastruktura političke demokratije, nešto kao vodovod ili struja (ajde, dobro: i kanalizacija, u redu). Upravo stoga zadatak je savesnog i poštenog novinarstva i njegovog udruženja da na političke stranke gleda s visine i sa hladnim neodobravanjem, da ih podnosi i nadzire, ali i da ih nikad ne podržava ili – daleko bilo! – stupa u saveze s njima. Novinarstvo služi javnom interesu, a ne strankama; ako neka stranka radi u javnom interesu, biće pohvaljena i ništa više od toga. Novinarsko udruženje i cela profesija idu kao guske u maglu čim se zbliže s bilo kojom – pa i najboljom (što ne postoji) – političkom strankom, jer stranci je do vlasti, novaca i privilegija, a poštenom novinarstvu je do javnog interesa. A ako se nekome to ne sviđa, neka potraži bolji posao; recimo portparola neke političke stranke.