Hiljaditi utorak

Ta sumanuta ekipa okupila se pre tačno dvadeset godina na tavanu advokatske kancelarije Srđe Popovića s namerom da pokrene prve privatne novine. Ideja je bila Srđina, a ponuda kvalitetne novinarske radne snage velika. Naime, Milošević i njegova banda uveliko su „rekonstruisali“ redakcije, a NIN je bio prvi na redu. Nas nekoliko sumnjivih dobili smo plate čistačice (tri hiljade toga nečega tada), jer nismo mogli da objavimo ništa, a da zavijamo u istom čoporu sa Anđelićem zaista nismo mogli – gadilo nam se. I tako ja odem kod Srđe s idejom da tužimo „Politikinu“ kuću, eto tako, zabave radi, a on mi kaže da ima bolju ideju: da napravimo naše novine. On, Stojan Cerović i Laza Stojanović već su se oko toga dogovorili, kaže. Buduća redakcija okupljena je ubrzo: Zoran Jeličić, Milan Milošević, Hari Štajner, Slobodanka Ast, pa onda Saša Ćirić, Goranka Matić, Mita Boarov i ostali, neka mi oproste što se ne sećam tačno kojim redom.

Ime „Vreme“ izglasano je tajnim glasanjem između više predloga, a rad na stvaranju koncepcije bio je žestok i naporan: celo leto 1990. Plan je bio da se napravi nekoliko pilot-brojeva radi brušenja i popravljanja, ali nas je Milošević pretekao raspisavši opšte izbore za decembar 1990, pa smo morali da krenemo ranije. Prvi broj izašao je 29. oktobra 1990. i jako nerado ga se prisećam: izgledao je grafički jako loše, ali je bio pun odličnih tekstova. List smo morali da registrujemo u Rijeci, jer su propisi u Srbiji još bili oni stari.

Krenulo nas je dobro, moram da priznam. Ideja je bila: nedeljni njuzmagazin za generalnu informaciju, namenjen obrazovanijoj i bolje stojećoj srednjoj klasi u celoj Jugoslaviji. E, tu su nam i Sloba i njegovi dohakali: prvo su rasturili Jugoslaviju, a onda su uništili i tu obrazovaniju i dobro stojeću srednju klasu. Dotle je „Vreme“ uspelo da postane i godinama ostane najčešće citirani izvor informacija iz bivše Jugoslavije. U međuvremenu su došli Jug Grizelj, Pera Luković, Corax, Rocky Ninčićeva, Draško Gagović, Ivan Hrašovec, Dejan Anastasijević, Filip Švarm i drugi, Bog ih sve čuvao.

Filozofija novinarstva koje smo se držali i držimo se jednostavna je: istinita, potpuna i blagovremena informacija sa pozadinom i analizom. Sećam se da je jednom davno u „Politici“ držao predavanje jedan od osnivača „Le Monde-a“, fini stariji gospodin. Neko ga je iz sale upitao postoji li nezavisno novinarstvo; on je razmislio i rekao: „Ne znam postoji li nezavisno novinarstvo, ali znam da postoji pošteno novinarstvo“. Ne znam šta bih tome dodao.

Radili smo, dakle: bili smo na svakom mestu gde je opaljen prvi metak, razgovarali smo sa svakakvima podjednako, kopali smo, čačkali smo, usuđivali smo se – pa šta bude. Ubrzo smo otkrili da od poštenja para nema i postali, kako se to lepo kaže, siromašni, ali pošteni, zakrpljeni, ali čisti. Pročitali su nas odmah: Brana Crnčević nazvao nas je „organom HDZ usred Beograda“; Dragoš Kalajić proglasio nas je za „masonsku operaciju“, pa smo onda morali na brzinu da osnujemo masonsku ložu „Opus orienti“, jedinu pravu, pravovernu – za razliku od ovih malograđanskih diletanata. Milošević nas je s visine tolerisao, kontajući po analizi cene/koristi: manja je šteta da nas pusti, nego da nas ukine. Ali su nas zato velikosrpski šovinisti mrzeli duboko i sa razumevanjem. Velika je šteta što smo preteća pisma bacali: bila bi to poučna hrestomatija. Na preteće telefonske pozive odgovarali smo sa ekstremnom vulgarnošću, što je jedini način da budale odviknete. Ni sa onima drugima nije bilo lako: za vreme rata 1999. „Vreme“ je nastavilo da izlazi, što su nam zamerili moralistički čistunci. Naš stav bio je da mi pravimo novine, to nam je posao i šta hoćete? Posle su nam zamerali da zašto nismo ovo ili ono. Lakše nam je bilo sa neprijateljima, nego sa prirodnim saveznicima: za neprijatelje znaš šta ti misle, a ovi bi da te upotrebe – i to besplatno. Bilo je i gadnijih stvari: otmica i protivpravno lišenje slobode Dušana Reljića, septembra 1993. (saznali smo ko je to uradio i gde su ga držali; još ne znamo zašto); eksplozija bombe na prozoru Dejana Anastasijevića aprila 2007. (on i Lida imali su sreće; slučaj još nije ni rasvetljen); i još poneka epizoda koja nije za novine.

Ni posle 5. oktobra nije bilo drugačije, mada je bilo – naravno – lakše. Ni tri meseca nisu prošla. a već smo se dohvatili s novom vlašću oko ovoga i onoga. Zanimljivo: popili smo više tužbi za klevetu posle 5. oktobra nego za prethodnih deset godina. Došli smo do tužnog zaključka da je svaka vlast uglavnom ista – čim joj staneš u tanjir. Valjda zato što je svaka vlast od Boga i toga je svesna.

Skromno mislim da smo na kraju uspeli da uradimo nešto veoma važno: da privučemo jednu plejadu briljantnih mladih cura i dečaka i osiguramo budućnost „Vremena“. Ta lepa, pametna, draga i talentovana deca rade sjajno i sve bolje. Hiljadu utoraka, hiljadu brojeva „Vremena“, dvadeset godina, a još nismo umorni toliko da se povučemo. A dušmani mogu da crknu.