I šta sad?

Onda je Čeda Jovanović u subotu pokušavao da to isto objasni u „Blicu“, mada malo taktičnije: nije ponovio Ostojićevu tvrdnju da otpor („kampanja“) tom predlogu zakona liči na kampanju koja je prethodila atentatu na Zorana Đinđića.

Ta Ostojićeva tvrdnja se lepo zove – dodati uvredu na povredu.

E, pa nećemo tako.

Zoran Ostojić dopustio je sebi previše i potvrdio ono što sam od početka slutio: da je ovaj nesrećni Zakon izraz arogancije i bezobrazluka naše političke klase. Oni su – naravno – najpametniji i svaka budalaština koju smisle napisana je munjom na steni. Nije, dakle, nikakvo čudo što se Boris Tadić zaleteo da to odmah i potpiše, ne sačekavši ni da prođe onaj čuveni „pristojni interval“ koji služi da bismo mi pomislili da je on, veselnik, o tome ipak malo i razmišljao, preispitivao se i uopšte pokazao dužnu pažnju. Valjda se čovek žurio Gadafiju u goste, pa nije imao kad.

A zašto se Ostojiću čini da je kampanja protiv tog njihovog zakona nalik na kampanju protiv Zorana Đinđića? Nije se potrudio da tu nadasve uvredljivu analogiju barem objasni, a kamo li argumentuje. Baš bih bio voleo da me se uporedi sa „Identitetom“, „Nacionalom“ i ostalim, kasnije prekrštenim, organima one nevladine organizacije i joint venture holding kompanije koja je Đinđića prvo klevetala, a onda i ubila. Ne samo mene, uostalom, nego i sve razborite profesionalce i zabrinute građane koji su na vreme upozoravali šta se radi. Tu spadaju i dvoje poslanika sa liste LDP, uzgred: Vesna Pešić i Žarko Korać. Šta će s njima biti? Hoće li inkvizitori nanjušiti jeres?

Što se ostalih tiče, plašim se da ću svoje odnose sa svakim i jednim političarem koji je za taj i još jedan zakon digao ruku preispitati; biće tu, obećavam, veoma neprijatnih informativnih razgovora. A taj drugi zakon je novela Krivičnog zakona po kojoj će se „nepoštovanje zakonitih odluka državnih organa“ ubuduće kažnjavati sa šest meseci i novčanom kaznom. Šta je „nepoštovanje“? Koje su odluke „zakonite“ i ko o tome odlučuje? Ne piše. Drugim rečima, to znači da novinar koji – kao mnogi od nas – ukaže da je „zakonita odluka državnog organa“ da se kroz združenu naplatu Infostana pokradu građani Beograda skandalozna pljačka ide u zatvor i plati globu. Šta kad se u dugačkoj pravnoj proceduri pokaže da dotična odluka nije „zakonita“, a čovek već odležao i platio? E, pa to su narodni poslanici izglasali hladno i bez rasprave: da je država posednik najviše istine, da može da radi šta joj padne na pamet bez ikakvog obzira i straha od Boga i naroda; bez nadzora i kontrole; bez ravnoteže među vrstama vlasti. Jedina garancija slobode i demokratije koja nam je s nadležnih mesta bila neformalno obećana bila je da se te zakonske novele odnose „na njih“, a ne na „nas“. Hvala lepo, ne treba nam! Nismo zato za vas glasali, a ja bogami neću više, da odmah znate.

Sve me to podseća na onaj realsocijalistički vic: učitelj objašnjava da su dva i dva pet; neki đak usudi se da primeti da su dva i dva ipak četiri; a učitelj ga pita hoće li on da se to opet vrati vreme kad su dva i dva bili tri? Tako i nas sada plaše: hoćete li vi da se vratimo u doba Vučića i Koštunice?

Znam: i Čedomir i Ostojić pametni su ljudi, tako je. Ali, ima taj problem sa pametnim ljudima – sujeta koja po svojoj prirodi teži da postane bezgranična. Ubrzo – kao što vidimo i prebrzo! – svako ko ima primedbu na sujetne i harizmatične lidere postaje sumnjiv na jeres: ko si ti da preispituješ nespornu previšnju istinu i volju? Uzaman skromna upozorenja da to neće dobro svršiti, da valja razmisliti barem triput pre glasanja, da kuda sve to vodi, da šta je gde na listi prioriteta i u sistemu vrednosti. Čedomir neće u vladu, ali se istovremeno raduje trenutku kada će u nju ući. Ali neka: o tome će birači odlučiti kad dođe vreme. Umeće valjda da naprave razliku između „Porsche Cayenne“ i „Audi Q7“, kad ja, siromašan duhom, to nisam umeo. Uostalom, to i jeste jedina preostala razlika; sve ostalo je isto i ja sam zaista glup, priznajem.

O stavu NUNS odlučivaće članstvo. Boraveći dva-tri dana u Sarajevu, sa dobrim ljudima i lepim ženama, čujem da se tamo nešto kuva. Vidim da NUNS sada traži tumačenja Zakona i sve ono što je trebalo tražiti pre, a ne posle. Neki bi da traže vanrednu skupštinu NUNS; neki već govore o trećem novinarskom udruženju: imali bismo onda UNS, NUNS i NUNS majke mi. Ja – kao jedan od osnivača u nevreme (tada, 1989, nisam naišao na razumevanje) i jedan od bivših predsednika – na sve to gledam sa hladnim neodobravanjem; na sve. Odbijam da se upuštam u to sada, kad je već kasno; šta sam imao da kažem, kazao sam na vreme. Izvolite se sada snaći i izjasniti kako znate; u to se mešati neću, odmah vam kažem, zgađen sam od početka tog njuškanja sa političkim strankama, a još sam više zgađen nad tim istim strankama. Ni od Čedomira, ni od Ostojića, ni od Čanka, ni od Batića, ni od Nataše Mićić nisam ovo očekivao; a nisam ni od NUNS-a. Eto vas tamo, što kažu u Mostaru, pa vidite šta ćete – ali bez mene.

A sada nešto sasvim drugačije, što bi rekli kod Montija Pajtona.

Imali smo u regionu tri upečatljive i strašne tragedije: prvo su kod Splita podmazali šine ekspresnom vozu, pa nije mogao da ukoči i ispao je iz šina; onda je u „Prvom partizanu“ iz Užica (PPU) eksplodirao barut; odmah zatim neko je preopteretio putnički brod na Ohridskom jezeru, pa se narod podavio. Sve tri tragedije imaju jedan zajednički uzrok: prezir prema proceduri i zanatu. Naime, sva tri zanata – željeznica, prozvodnja streljačke municije i navigacija po vodama – imaju dugu i veoma dobro staloženu tradiciju sa izuzetno preciznim i jasno formulisanim procedurama za postupanje, razumljivim svakoj budali. U sva tri slučaja, međutim, te procedure bile su prekršene po principu „neće valjda“; e, pa hoće kad se procedure ne poštuju. Kad se šine prskaju usporivačem gorenja (da se pragovi ne zapale, jer je takav teren), treba da prođe izvesno vreme pre nego što se saobraćaj pusti. Kad se pakovanja baruta (inače veoma bezbedna) otvaraju radi punjenja municije na traci, to se radi postepeno, jedno po jedno kako se potreba javlja, a ne više odjednom da se uštedi na vremenu pri kraju smene. Kad se putnici krcaju u stari brod, ne krca ih se duplo više od dopuštenog broja. Rekao bi čovek da je sve to samo po sebi očigledno, ali – kako vidimo – nije.

Očigledno je nešto drugo: da živimo u rastresita vremena kad je u nekim glavama sve dopušteno, pa ako prođe – prođe.

Ima li to neke veze sa političkom demokratijom u Srba?