Jataci i hajkači

Svi su jedva čekali, ali uzalud. Na dotičnoj konferenciji za štampu tužilac Vukčević uskratio je imena; nije trebalo ni da ih obećava, jer je od početka znao da je o predistražnim radnjama reč i da valja sačekati barem krivične prijave, još bolje optužnice. Upitan da li misli na Acu Tomića kad kaže „general u penziji“, Vukčević se prenemagao, namigivao i uopšte izvodio besne gliste, sve prepuštajući novinarima da pogode sami, što nije baš profesionalno. To je zamka u koju bi neko mogao da upadne, da ispadne da je reč o nekom drugom (ima tu još kandidata), pa da ga Aco Tomić ojadi tužbom za klevetu (čemu je inače sklon). To što neke okolnosti i vremenski periodi, kao i političke sklonosti ukazuju na Acu Tomića, nije dovoljno, što god mi mislili, žao mi je.

Onda je Vladimir Vukčević dodao i da je Momo Kapor morao viđati Radovana Karadžića dok je bio u ilegali, jer da ga je crtao u podobiju „Davida Dabića“. Udovica Mome Kapora pobesnela je s pravom: umetnik je za života crtao slične sede bradate likove sa šeširom još mnogo pre nego što se mahnit-hećim (bosanski naziv za psihijatra) presaldumio u vrača-pogađača. Posle su to potvrdili još neki ljudi sa dobrim pamćenjem. E, to im nije trebalo…

Onda je došlo do problema sa Goranom Hadžićem: da ko ga je upozorio da bega glavom bez obzira iz šteka u Novome Sadu? Tužilac Vukčević ima razne teorije o tome: te da je neko iz Ministarstva inostranih poslova, gde je zapečaćena optužnica prvo stigla; te da je neko iz haškog tužilaštva, blizak Karli del Ponte. Svi su odmah graknuli na Florans Artman – iz nekog razloga. Ona je takođe pobesnela, mislim s punim pravom, jer znam ženu: ona bi bila poslednja koja bi jednog Gorana Hadžića upozoravala, verujte mi.

Tužilac Vukčević raspredao je onda o tome kako su, eto, bili na dvesta metara od Mladićevog legala, pretresli dve sumnjive kuće, ali treću nisu, jer da niko nije otvorio vrata kad su lupali. Ma nemojte mi reći da su BIA i žandarmi ustuknuli od razbijanja vrata na sumnjivoj kući! To vam – uz dužno poštovanje – poverovati neću! Vukčević je u to onda umešao i bivšeg direktora BIA Rada Bulatovića, koji da će biti pozvan na informativni razgovor na te neke okolnosti, uključujući i pitanje kako im je Stojan Župljanin u čarapama utekao pred upad u štek, a Vukčević je Bulatoviću javio lokaciju šteka par sati ranije. Tu se Demokratska stranka Srbije strašno uvredila i to proglasila „političkom zloupotrebom tužilaštva“: predobri i prepošteni Rade Bulatović „radio je sve i uvek po slovu zakona“, kažu.

Procena je da bi Tužilaštvo za ratne zločine moglo da se uzme u pamet, da ne obećava ono što neće ispuniti, da se ne petlja u likovnu kritiku, da ne seje difuznu sumnju bez osnova; da od ozbiljnog posla ne pravi čaršijsku senzaciju. Toliko na znanje.