Jazavac pred sudom

Molim: pre neki dan dobije Petar Luković dva sudska poziva. Jedan za istražnog sudiju po krivičnoj tužbi za uvredu i klevetu; drugi za glavnu raspravu u parnici (duševnih bolova za milion i po dinara) po istom delu. E, sad: tu je zanimljivo nekoliko stvari. Kao prvo, Pera Luković nije dobio svoj primerak privatnih tužbi – što bi morao po oba postupka. Morao je da potegne u pisarnicu Višeg suda i da se posvađa sa nekom gospođom koja mu je na kraju preko volje uručila tužbu. U parnici, naime, tuženi ima rok od mesec dana da na tužbu odgovori; to pravo ima svako osim Pere, očigledno.

Nije to najgore, mada je ozbiljno kršenje postupka. Otvori Pera tužbu i ima šta da vidi: tuži ga lice mirskog imena Jelenko, a crkvenog Filaret i hoće milion i po za duševnu bolest, plus krivičnu sankciju za klevetu i uvredu, tešku robiju u okovima, valjda. Nije to mala stvar, ej: Pera šiče na sveca! Ne znam – i ne želim da znam – šta Pera o Filaretu misli, govori i piše; mogu da naslutim, znajući dramske persone, ali to je ovoga trenutka manje važno. Bilo je važno onda kada je Pera taj svoj sastav objavio prvo u splitskom „Feral Tribuneu“, pa je to preneo isto tako pokojni list „As“ ovde. To se desilo 2007. godine, molim da obratite pažnju. Tada je preosvećeni presavio tabak i tužio te novine, taj „As“ za klevetu i uvredu, ali je nadležni sud tad, 2007, dakle, tu tužbu odbacio. Ako su pravnici s kojima sam razgovarao u pravu, to je onda stvar presuđena (res iudicata, rekli bi palanački advokati) i gotovo.

Obratite sada pažnju: em je presuđeno, em su preosvećenome istekli svi rokovi, objektivni i subjektivni, za podizanje privatnih tužbi za uvredu i klevetu, sve i da nije već presuđeno. Ne može se podneti tužba za uvredu i klevetu u petoj godini posle počinjenog dela. Upravo stoga bila je odbačena tužba generala u penziji Ace Tomića protiv iskreno vašeg: dokazali smo mu da je lagao kad je tvrdio da nije znao za nešto što sam ja objavio, nego da je, kao, saznao baš pred istek zakonskog roka za tužbu. Zastara je zastara, a propuštanje rokova je propuštanje rokova: kako za mene, tako i za Pahomija, na primer. Trebalo bi da bude i za Peru Lukovića.

Ono što mi ne ide u glupu glavu jeste sledeće: sudija koji pogleda tužbu za dela uvrede, klevete i nanošenja duševnih bolova počinjena 2007. godine trebalo bi da tu tužbu zgužva i baci u koš, a svojoj zapisničarki da izdiktira rešenje o odbacivanju u dva-tri reda i tačka. Nekada su sudije to radile rutinski i normalno, bez obaziranja na – kako ono reče Rade Bulatović? – da, „društvene odnose“, je li.

Ne bih se usudio, bez obzira na sve gore navedene procesne okolnosti, da prognoziram ishod Filaretovih tužbi protiv Pere Lukovića. Te navedene procesne okolnosti nekada ili na nekom drugom mestu bile bi dovoljne da se te tužbe odbace smesta i da Pera za njih nikada i ne dozna. Tako barem ja shvatam ulogu pravosuđa i posao sudije. Tu sada dolazimo do tih nesrećnih Bulatovićevih „društvenih odnosa“: pošto je preosvećeni Filaret ipak crkveni knez od neke težine (dovoljno je i što je vladika), njegove će se tužbe razmatrati iz druge, kako bismo rekli, optike, je li. Pošto je sveta matera Srpska pravoslavna crkva u ovoj sekularnoj, da ne kažemo laičkoj, državi postala politički činilac prvoga reda, o nežnim osećanjima njenih episkopa kakvi su Pahomije i Filaret treba voditi računa. Ne može sad tu neki Pera Luković da se izražava kako hoće – pa makar i 2007. godine; duševna bolest na koju se Filaret žali mora biti da je veoma ozbiljna, čim se on parniči opet i čim mu se tužbe ne odbacuju odmah iz razloga očiglednih. Iz čistog pasjaluka voleo bih da do tih suđenja dođe, pa da vidimo kako će preosvećeni dokazivati svoje duševne bolove: hoće li dovesti svoga duhovnika da te bolove potvrdi, ili će doneti uverenja od mirskog psihologa ili psihijatra? Taj Pera Luković mora da ga je ujeo za srce opasno i duboko, čim ga duša još boli, a duša jednog vladike ipak nije tek bilo kakva hrišćanska dušica. Vladika je to, ej! A o Crkvi, kako misli naša politička klasa, valja voditi računa: trebaće nam za izbore, misle oni, sve gledajući u Crkvu u Hrvata. To, međutim, nije isto: niti je bilo, niti jeste, niti će biti. Još za stare i trule Kraljevine Jugoslavije vlada je Crkvu držala na svom mestu. Kad su se vladike nešto kurobecale oko Konkordata i banovina, Milan Stojadinović, premijer, rekao im je jasno: dobri oci episkopi, skinite mantije i izađite na izbore, pa kad se prebrojite, onda mi se javite.

Kako vidimo, Crkva u ovoj laičkoj državi od koje je, kao, odvojena, ima važniju političku ulogu nego ikada u državi Srbiji. To je rezultat fantastičnih predstava koju naši konzervativci imaju o nacionalnoj prošlosti, izmišljenih tradicija, kako bi rekao pametni čiča-Hobsbaum. Popovima to, naravno, savršeno odgovara: eto nama para, božjih džipova za Filareta, zastare procesa za Pahomija i ostalog. Sami su ih pustili u kuću, a sada se čude što su im se popeli na glavu. Tu je Pera Luković tek kolateralna šteta u grešnom odnosu Crkve i Države; siroče ostavljeno na sudskom pragu.

P.S: Pitala me je jedna bezazlena dušica da šta ja imam protiv Crkve. Prve mangupske asocijacije u glavi bile su: DDT, beli luk, srebrni metak, ogledalo itd. Uzeo sam se u pamet i rekao: protiv crkve imam Jevanđelja.