Jedna knjiga

Zamislite, neko se usudio da prikupi, sredi i objavi nomenklaturu Miloševićevog režima od 1987. do 2000. godine. Ovi zgranuti ne mare za to što je metodologija krajnje precizna, podaci marljivo provereni, a pristup autorskog tima hladno-objektivan i bez vrednosnih sudova. A, ne: pustite vi sad tu vašu objektivnost i vrednosnu neutralnost, znamo mi šta ste namerili, pročitali smo mi vas, nismo mi od juče! To je revanšizam; crna knjiga, spiskovi za odstrel, a ovamo se grade neutralni. Nismo mi naivni!

U pravu su: nisu naivni nimalo; i to je jedino u čemu su u pravu. Ne glume oni tu svoju hinjenu indignaciju iz razloga povređene časti i duševnih bolova. Ritaju se oni iz razloga mnogo banalnijih. Znaju oni vrlo dobro da je služenje jednom zlikovačkom režimu sramota po sebi i ne vole da ih se na to služenje podseća. Taman su, jadni, pomislili da je s tim bilo gotovo onoga dana kad su Boris Tadić i Ivica Dačić skinuli gaće i izljubili se u bezobalnoj poplavi uzajamnog praštanja, hrišćanskog izmirenja, uzajamnog uvažavanja, međusobnog poštovanja, miroljubive koegzistencije, srpske sloge i – izjednačavanja žrtava, pak smo sad kvit. Mi imali Zorana, vi imali Slobu. Eto nama kompromisa i nemojte nam pominjati prošlost. Kompromis bi bio, rekao je moj drug Nenad Čanak na promociji dotične knjige prošle srede, kao kad bi nacisti i Jevreji postigli dogovor. Nacisti bi da pobiju sve Jevreje, a Jevreji ne bi da strada nijedan, pa su se dogovorili da nacisti pobiju samo pola Jevreja; pošteno. E, pa to tako ne može.

Pojava ove knjige – takve kakva je; ja bih bio napravio mnogo strašniju – naravno da je bila prst u oko. Mnogo miriše na lustraciju, koje – svi smo toga svesni – nikad biti neće, ali ipak… nekako je neprijatno, ako me razumete. Odmah sam se setio one gospa-Kokarke koja je umela da nosa Slobinu sliku na onim njihovim blesavim mitinzima, a posle se naljutila kad je „Danas“ tu njenu fotografiju objavio, tužila i – dobila odštetu za duševnu bolest koju je time stekla. Osim što govori o našem pravosuđu, taj skandalozni slučaj još više govori o našem moralu i sistemu vrednosti. Smatra se, očigledno, za normalno i časno služiti i podržavati zločince i onda na to zaboraviti kao da nije bilo; pa se još i uvrediti kad vas neko podseti šta je bilo.

No, budimo pravedni: mnogi su ljudi čisto formacijski (što je i bio deo metodologije) upali u ovu knjigu, mada su bili i ostali časni ljudi i dobri profesionalci do dana današnjeg. Neke sam u ovim novinama već imenovao; drugi potiču iz vojske, policije, službi bezbednosti i našli su se u situaciji gde nisu mogli drugačije – osim po cenu teške odmazde; ipak su to specifične profesije, a preterano bi bilo baš od svih ljudi tražiti da budu heroji u situacijama kada je čak i normalno ljudsko pristojno ponašanje ravno heroizmu, da parafraziram izvesnu spisateljku. Pa nije se Miloševićev režim sastojao od samih nitkova i gadova; bilo je tu i karijerista, oportunista, slabića, pohlepnih, ambicioznih, ideoloških fanatika čak, raznih suklata i oriđinala. A bilo je i bazično pristojnih ljudi koji su procenili da nemaju kud iz te kože.

U njih svakako ne spada Vuk Drašković, koji je – sa uobičajenim nedostatkom razumevanja bitnog i nebitnog – digao najveću dreku u javnosti. Čini se da je Vuk očekivao od ovakve knjige da detaljno opiše njegovo prejezovito žitije srpskog i hrišćanskog viteza i mučenika, a ne da ga svede na nekoliko ponižavajućih redova koji ga opisuju kao – pazi sad! – potpredsednika Savezne vlade 1999. Ama, niko mu to nije zamerio, pogotovo kad je demisionirao čim je ubijen Slavko Ćuruvija. Svaka mu čast. Ali to je izvan teme ove knjige. Napisaće jednoga dana neko (mene mrzi) i kritičku biografiju Vuka Draškovića: od mlađanog novinara i kasnijeg dopisnika Tanjuga, preko karijere SP radnika, pa književne karijere, pa osnivanja SNO u Pazovi sa Mirkom Jovićem i Vojom Šešeljem, pa do 9. marta i kasnije, pa do Ibarske magistrale i Budve i konačno do onog dedinog unuka Voje Mihajlovića kojega sada nikako da shvataju i vide je li dedin unuk ili nije. Tu će svakako ući i karijera ministra inostranih dela, časna i poštena, uspešna veoma, ako mene pitate. Ali to je, kažem, tema jedne druge knjige.

Nego, vratimo se mi na ovu knjigu. Ova je knjiga važna pre svega kao alat budućim istoričarima i istraživačima fenomena kontinuiteta političke klase u Srbiji. Tu su svi na jednom mestu, nesporno i jasno. Ovo je tek početak, prva verzija; knjiga će živeti na internetu kao „javnidosije.rs“ i dopunjavaće se kako podaci budu dolazili, pa će jednoga dana izaći i manje-više završena verzija – ako Bog da. Pored toga, ova knjiga vapije za nastavkom koji bi se imao baviti upravo fenomenom kontinuiteta: pregledom lica koja su u politici i državnom aparatu pretekla posle 5. oktobra i nastavila karijere. I njih će, naravno, biti raznih – od poštenih i stručnih ljudi, pa do političkih lisaca i klizavih jegulja koji su „guzici našli mjesta“ (kako kažu Bosanci) i posle prevrata. To će opet mirisati na neku lustraciju, ali šta se tu može? Nadajmo se i tome, pa makar opet slušali dreku i kuknjavu.