Jovanka

Nekrologe pišem samo ljudima koje sam poznavao, ako može i voleo. Samo onima koje sam voleo i poštovao idem na pogrebe i ispraćaje; upravo zato i mrzim pogrebe i ispraćaje. Ovo, dakle, nije nekrolog.

Građanku Broz, rođenu Budisavljević, nisam nikada video uživo; njenog pokojnog supruga jesam, u Zagrebu 1969. kao mlađani asistent režije u direktnom TV prenosu njegove posete slobodnom kraljevskom gradu Agramu. Video sam ga čak dva puta izbliza: impresivna pojava; imao je ono što Anglosaksonci zovu Prisustvo (The Presence). Ali to je druga i duža priča, kao i okolnost da sam u više navrata bio u spoljnom prstenu njegovog obezbeđenja, doduše samo kao kao skromni milicionar-saobraćajac.

Dakle: ako je takav lik i šmeker imao ženu, ta mora da je bila zaista impresivna. I zaista, njena je biografija opasno bogata; ta se, bogami, naživela i videla svašta. Skoro osamdeset i devet godina nije malo, a počelo je negde u Lici kada je sedamnaestogodišnja zdrava i lepa devojka otišla u partizane. Da li je htela ili morala – nije od značaja: u to vreme morao je i ko inače ne bi hteo, o glavi se radilo. Cura je očito bila pametna (Ličanka je to, ej, a svaka lička baba pametnija je od svih naših političara, kako tvrdi moj drug Boro Rašeta iz Donjeg Lapca), pa je iz partizanije izašla sa činom. Dok si rekao Ozna, eto nje u Maršalatu kao organa nadležnog za higijenu, pravilnu ishranu i prevenciju trovanja.

E, sad: da li je čuveni Stevo Krajačić tu imao neku zadnju nameru ili nije – mi ne znamo i saznati nikada nećemo. Sama okolnost da se raskošna i skulpturalna lepotica našla u blizini poznatog ženskaroša i šarmera – uz saradnju Ozne ili bez nje, svejedno – bila je dovoljna. Pošto se na teorije zavere mrštim iz principa i iz iskustva, ne vidim šta bi Stevo Krajačić dobio namestivši lepu Jovanku Budisavljević u Njegovo čuveno Prisustvo. Jedna stvar vodila je drugoj stvari, kako to već biva po crti emocionalno-erotskoj. Budisavljevićeva postaje supruga Broz i te poslove i radne zadatke uspešno je obavljala sve do 1977, uprkos intrigama i pričama. Međutim, konačno su intrige nadvladale – kao i obično – pa je smišljena teorija zavere: da je Jovanka po zemljačko-ličkoj liniji počela da vodi neku kadrovsku politiku. Dušmani ih zavadiše, pa se od 1977. Josip Broz i Jovanka demonstrativno ne pojavljuju zajedno. Ni uzrok tog udaljavanja nećemo nikada doznati, štogod razni naknadno pametni biografi i istoričari pričali, jer su sada svi akteri svih tih intriga mrtvi.

Svoj posao Prve Dame Jovanka je obavljala savesno i – kako kaže osoblje Maršalata – strogo i konzervativno. Neki su joj zamerali hirovitost i lične netrpeljivosti; ne znam. Kao supruga šefa države pokazala se uspešnijom od nekih drugih supruga kasnijih šefova država i vlada nastalih posle raspada one države. Bila je protokolarno spretna; štaviše, kažu, nepogrešiva. Pazite: nije bila mala stvar biti supruga Josipa Broza Tita u ono vreme! Jovanka nije bila niti „domaćica“ poput Ankice ili Draginje, niti samozatajna ali samostalna i inteligentna žena poput Milke Mesićke ili Ruške Đinđićke. Jednostavno, ništa od toga nije ni mogla biti u onim okolnostima. Tito je bio planetarna pojava; ovi su regionalni, kako da vam kažem…