Kamioni i milioni

Zagreb, o Uskrsu

Evo, pa prosudite sami: Republika Hrvatska ugovorila je s tim „Daimler Benzom“ kupovinu 210 vatrogasnih vozila još 2002. Divota, svi zadovoljni (naročito neki), vatrogasci presrećni (ali manje nego oni neki iz prethodne zagrade), sjajna vozila, stanovništvo se odmah nekako sigurnije oseća. Idila.

Kad pre neki dan hladan vatrogasni šmrk iz Amerike: „Daimler Benz“ je pred okružnim sudom u tom Di-Siju skrušeno priznao da je tokom prodaje vatrogasnih vozila u 27 država podmitio visoke državne funkcionere. Srbija je takođe na tom spisku, odmah da vas razočaram, ali kod nas to nije izazvalo toliku frku kao u Hrvatskoj; o tome ćemo drugi put, a vi smatrajte da se sve što sledi odnosi i na nas. Sudija se odgovarajuće indignirao i očepio ih globom od valjda skoro 200 miliona dolara, pa su sada kvit. Ali, ima tu tipična američka nagodbena kvaka: primaoci mita nisu bili imenovani. Kad je o Hrvatskoj reč, to su „tri visoka vladina dužnosnika između 2002. i 2008“, pa vi sad vidite. Dobri su nekih valjda 180 miliona evra svi zajedno.

Naravno da se ovde u Zagrebu nadigla odgovarajuća frka, tim pre što vlast sa kamionima, kako izgleda, nema sreće. Naime, upravo traje suđenje bivšem ministru odbrane Berislavu Rončeviću zbog nabavke direktnom pogodbom nekih MAN-ovih kamiona za vojsku, skupljih, ali ne i kvalitetnijih od italijanskih, koji su bili jevtiniji. Svi se sada tresu hoće li „Ronac“ upetljati još nekoga u to; Sanadera, nadaju se.

HDZ je, čim je stigao glas iz Vašingtona, odmah odvalio da su to sve ministri iz SDP, naravno; SDP ih je podsetio da se afera vuče do 2008, pa je valjda i neko iz hadezeovske vlasti umočio. Tri bivša nadležna ministra iz SDP javili su se uredno. Sva trojica dosta pribrano i hladnokrvno kažu da oni pare uzeli nisu, a ko je – ne znaju. Nenad Stazić, najvispreniji zastupnik SDP u Saboru, čovek koji je i otvorio aferu sa vojnim kamionima, kaže da je stvar jednostavna: ajmo pritisnuti Švabe, pa neka kažu. On sumnja da bi osnivanje saborskog povjerenstva (anketni odbor) za tu aferu mnogo pomoglo, iako je njegovo povjerenstvo za vojne kamione uspelo, pa makar i putem izdvojenog manjinskog mišljenja (HDZ nije dao Rončevića).

Svima je neprijatno, agramerska se čaršija veseli, tabloidi su (95 odsto štampe u Hrvata) u transu, policija je obećala da će se zainteresovati. Šta je sada činiti hrvatskoj državi? Korupcija je čudna zverka, jer se zasniva na međusobnom poverenju ugovornih strana i po pravilu ne ostavlja priznanice za primljeno mito i ugrađivanje. Tu se, kao prvo, postavljaju neka logična pitanja: da li su sve pare završile u hrvatskom džepu, ili je neki Švabo turio sebi u džep ono što je trebalo dati hrvatskoj strani? Može se osnovano pretpostaviti da velike korporacije poput tih mečkara imaju svoje unutrašnje kontrolne mehanizme i za takve stvari; niko ne voli kad ga potkradaju. Ali slaba je prilika da ćemo o mogućem ishodu takve unutrašnje istrage ikada nešto doznati. Ako je, pak, nemački novac ceo završio u hrvatskom džepu (što je verovatnije; Švabo je solidan), u čijem toplom i znojavom džepu je završio?

Preostaje, dakle, pravosudni pristup. Teorijski je moguće da Hrvatska od SR Nemačke zatraži pravnu pomoć u smislu imenovanja nevaljalaca koji su od mečkara uzeli pare; teorijski, iako je to i u Nemaca krivično delo. Tu, međutim, ulazimo na teren međunarodnog privatnog prava. Američki su sudovi veoma skloni podsticanju nagodbi raznih vrsta; mi ne znamo šta ta mečkarska nagodba sa – iz nekog razloga – okružnim tužiocem za Distrikt Kolumbije sve podrazumeva. Kako bi na to gledao neki hipotetički nemački sud kome bi se Hrvatska hipotetički mogla obratiti sa zahtevom da „Daimler Benz“ imenuje srećne dobitnike? Okružni sud Distrikta Kolumbije možemo odmah da zaboravimo: on je zadovoljan što je ukorio i oglobio te neke Nemce i eto ih tamo. Koliko bi se nemačko pravosuđe moglo osećati obaveznim da te vašingtonske nagodbe poštuje?

Dalji, naporniji, ali i pouzdaniji način bio bi da hrvatska policija malo dublje zaviri u prošlost i u finansije sumnjivih lica. Preostaje samo da se sačeka za koji će se pristup – ili kombinaciju pristupa, ne isključuju se međusobno – hrvatska vlast odlučiti; ako se odluči, to jest. Cela priča trajala je, kažu oni tamo na sudu, dosta dugo; štaviše mnogo dugo – s obzirom na prirodu korupcionaške afere. Zašto se stvar toliko vukla?

Ima tu još jedan detalj: umešana je i firma „IM Metal“ iz Ozlja, koja ima delikatnu reputaciju. Oni su vojno-državni ugovarači i prave, između ostalog, pištolje HS2000 (klon austrijskog „glocka“). U više navrata hvatani su u švercu oružja i bilo je tu raznih, na vreme zataškanih, skandala, o kojima bih mogao naširoko, ali nije tema. Odakle „IM Metal“ u poslu sa vatrogasnim vozilima?

Stvari se, dakle, odvijaju. Videćemo dokle će se odvijati.