Kijamet, pa šta?

Vic je – da se odmah ogradim – pakostan, politički nekorektan i iz njega ne treba izvoditi razne nepotrebne zaključke. Samo mi je pao na pamet i nikako da ga se otresem. Čujem da su se razni opet strašno iznenadili zato što je u februaru pao sneg. Padao je sneg i za Jugoslavije, pa se isto tako nije baš najbolje čistio; išli su tramvaji i za Jugoslavije, pa su bili hladni; i za Jugoslavije su se usamljeni i napušteni dekice i bakice u opustelim vukojebinama smrzavali, a milicija i vojska su ih spasavale.

Ne vidim, dakle, čemu ovo zgražavanje i „uzbuđavanje“ oko redovnog februarskog kijameta. Danas je bolje nego nekada: GSM telefoni spasli su hiljade života; milicija i vatrogasci imaju motorne sanke i helikoptere, bolje su organizovani i opremljeni nego ranije, imaju i svoj Sektor u MUP i Predraga Marića koji je dečko sposoban, vredan i pametan. Šta biste još hteli?

I za Jugoslavije su temperature padale do dvocifrenih vrednosti ispod nule. Sava i Dunav umeli su da se zalede skroz, pa je JNA nagomilane sante na Dunavu razbijala eksplozivom, čak i avionskim bombama. Gradske službe imale su neke ozbiljne ruske kamione koji su sneg skupljali sa ulice i pumpali u druge kamione, pa se to nije gomilalo sa strane kao sada. Dobro: bilo je manje automobila, pa se lakše i čistilo i prolazilo nego danas. Ali, porast broja automobila bio je apsolutno predvidiv i nemojte da se pravite blesavi da niste znali. Znalo se oduvek da industrijska so ne radi ispod minus sedam, valjda. Zato smo imali zalihe rizle, onog sitnog šodera koji pomaže koliko-toliko. Lopata nikada nije izašla iz mode; naprotiv, sada, sa svim ovim zavejanim autima, lopata je zakon. Treba samo neko da se uhvati lopate. U tom smislu sam se zamislio gledajući onih pet do šest stotina ljudi ispred Skupštine grada koji su došli da zaduže lopate i da zarade neku crkavicu. Stvar je, pomislio sam, ogoljena do kraja: ljudi lepo kažu da su došli da zarade neki dinar; neki pominju „solidarnost“ i slično, ali ne deluju iskreno. Milovan Đilas napisao je „Novu klasu“; Dragan Đilas sprovodi „New Deal“; još malo pa ćemo imati kampanju „javnih radova“, o čemu se već natuknjivalo onako istiha i stidljivo. Mrka, mada „iznenađen“ snegom i mrazom u februaru, jedva čeka da se stavi na čelo radnih brigada za „javne radove“, da do mile volje viče i galami pred kamerama, što mu je inače specijalnost.

Sećam se da su, dok sam bio klinac, smetovi bili normalna stvar. Uopšte je ta vojvođanska, austrougarska, da se ne zajebavamo, željeznica bila dobra stvar – dok je nisu ukinuli (opet mi se javlja onaj češki vic s početka). Voz prolazi, a autobusi se klizaju i zanose i eto belaja. Nikome zima nije bila nikakva elementarna nepogoda, nego nešto sasvim prirodno, predvidivo i očekivano. Paori vole sneg, jer je pšenica sigurna ispod njega; ne plaše se snega, jer su spremili drva i šapurine za grejanje, brašno za hleb, a o švarglama, slanini, kobasicama, masti i već tome da ne govorimo. Koke su zbrinute i nose jaja; gude su u svinjcu, a kukuruza ima; krave su u štali s konjima i toplo im je svima, pa ima i mleka, sira, butera i milerama. Saonice su spremne za Božić, a konji jedva čekaju malo rekreacije. E, sada sam ga baš zabrazdio u nostalgiju koja nije ni jugonostalgija; više nešto panonskog tipa, al' se nekad dobro jelo – baš. Niko se, kažem, nije iznenađivao niti „uzbuđavao“ zato što je u februaru pao sneg. Seljake smo objasnili; građani su se takođe snalazili sasvim normalno: svaki je stan imao s početka kaljevu peć ili kraljicu peći (sjajan izum!); barem šporet, što je dovoljno. Spavalo se pod perjanim jorganima u hladnim sobama, sasvim dobro, hvala lepo. Nosile su se cokule, oni grubi džemperi, zimski kaputi i šubare (bez ideoloških primesa i namera), šalovi i štrikane rukavice sa raznim dezenima od ujni, tetaka i strina. I sve je bilo u redu. Dobri domaćini kupovali su ugalj i drva već s proleća, pa se nisu iznenađivali kad padne sneg. U podrumima beogradskih kuća cepala su se drva, tovario ugalj u kante; kaljeve i druge peći potpaljivalo se svakoga jutra, a onaj jučerašnji pepeo barem se prosipao po poledici – da se neko ne povredi, daleko bilo. Sve je bilo kako treba i normalno.

Danas imamo centralno grejanje iz udaljenih toplana, koje – kako vidimo po Dorćolu – umeju i da se pokvare, što je kod velikih sistema neizbežno. Neko vreme struja je bila jevtina, a mi smo imali para, pa su kratkovidi ljudi počeli da ruše kaljeve peći ili da u njih instaliraju električne grejače. Onda je došla moda nafta-peći, jer je lož-ulje bilo jevtino – sa istim kobnim posledicama. U stara vremena zavisili smo od svoje pameti i resursa; danas zavisimo od toga hoće li se Putin posvađati sa Ukrajincima, ukratko. Neće to dobro svršiti.