Kleveta

Naime, parnične sudije, civilisti, kao prvo, većinom pojma nemaju ni o medijskom pravu, ni o Zakonu o informisanju, ni o elementarnim opštepoznatim pravilima novinarskog zanata. Na primer: šta je posao glavnog, a šta odgovornog urednika; kako funkcioniše subordinacija u medijima (kao u vojsci, hvala lepo); šta znači dužna pažnja itd. Konačno, parnica ne ide nikada u zastaru, pa se novinari godinama vucaraju po sudovima; osim toga, sudije neodgovorno odugovlače te parnice, a kamate, u slučaju da novinar izgubi, za to vreme rastu. Ja sam na otpravak jedne ponovljene prvostepene presude u parnici čekao pune dve godine, na primer. Dobro, dobio sam; ali da nisam, ko bi platio te grdne kamate koje nisam skrivio?

Sve mi se nešto javlja da klevetu i nije trebalo dekriminalizirati; mogli smo mi i s tim, bolje nego sa parnicama. Uostalom, novinari su dobili mnogo više krivičnih predmeta za klevetu, nego parnica. Ako već hoće da olakšaju novinarima, mogli su da izmenama parničnog postupka ograniče visinu odštetnih zahteva za „duševne bolove“ i „povredu časti i ugleda“ i da ubrzaju postupke. Dobro: sudovi imaju neku vrstu prećutne prakse da ne dosuđuju više od nekih 400 hiljada dinara odštete, ali kamate rastu dok se postupak razvlači.

Ima tu još jedna okolnost koja nije laskava za pravosuđe. Zaista nezavisan sudija ima pravo da privatnu tužbu za klevetu odbaci – ako je besmislena, blesava ili očigledno kverulantska (svađalačka iz pukog pasjaluka). Veoma malo sudija usudilo se na tako nešto – nažalost. Najviše što bi učinili bilo je da puste da predmet zastari, ako je o privatnoj krivičnoj tužbi reč. Kažite mi sada da sam „jugonostalgičar“, ali u vreme zversko-komunističke diktature imali smo (barem u Beogradu) jednog sudiju Prvog opštinskog suda, specijalizovanog za ono što se tada u sudskom žargonu zvalo „štamparke“ (uvrede, klevete, lažne vesti). E, taj sudija, kad bi dobio blesavu ili besmislenu tužbu, ili bi je zgužvao i bacio, ili bi privatnog tužioca pozvao telefonom, rekao mu da je njegova tužba blesava i neka je bolje sam povuče. Čujem da piše memoare i jedva čekam da ih pročitam, jer čovek je sjajan pravnik i poštenjačina.

Podsetiću čitaoca da su ove novine morale da plate debelu odštetu toj jednoj građanki koja je 2000. mahala portretom Slobodana Miloševića, a onda se duševno razbolela kad se ta slika pojavila u Danasu nekoliko godina kasnije. Pritom je sliku napravio fotoreporter Rojtersa. Pravosnažna presuda dala je građanki za pravo. I šta sad hoćemo? Sudija koga sam pomenuo izbacio bi tu građanku napolje iz svoje sudnice, a njenu tužbu poderao.

Dekriminalizacija ili ne, novinari ostaju na milost i nemilost duševnim bolesnicima koji i dalje mogu da ih tužakaju zbog „duševnih bolova“. A što se „časti i ugleda“ tiče – nema tog suda koji će vam dodeliti čast i ugled presudom. To morate sami.