Krompir salata, opet

Dok je on letos plovio na svojoj jahti „Malo vitra“ (koju Splićani pakosno zovu „Pantagana Maru“), policija i tužilaštvo marljivo su pratili tragove novca povezanog sa bankrotiranom i jedva spasenom bavarsko-koruškom „Hypo“ bankom. Reč je o nekih 800 hiljada tadašnjih maraka koje su nekako našle put do Sanadera, a sve u sklopu onih mahinacija sa uvozom oružja za vreme rata 1991-1995. Ta bavarsko-koruška i po pokojnom Jergu Hajderu blagoslovljena „Hypo“ banka bila je jedan od glavnih kanala za plaćanje švercovanog oružja (bila je na snazi zabrana izvoza oružja zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije). I te su sankcije – kao i obično – bile sjajna prilika da se umetnici obogate. Sada je nastala jedna nadasve neprijatna situacija: u tom, dakako veoma „domoljubnom“ poslu obogatilo se i kuso i repato, od Hajdera i Sanadera na dalje i niko nije očekivao da će se jednoga dana ispostaviti neki saldo za te transakcije i ugrađivanja. Bilo je tu i standardnih špekulacija sa budućim građevinskim zemljištem na najboljim lokacijama u Istri: kupovali za pet evra kvadrat njive, pa onda prenamenili u građevinske placeve za skupa turistička naselja. I tako dalje, znate već: „Šta smo ono imali, gospodo?“.

E, sad: nije da se sve to nije znalo još pre nekoliko godina, ali „nije bio trenutak“, a taj je trenutak sada, kako vidimo, nastupio. Ne samo za Sanadera, nego i za neke ministre i biznismene iz njegove ergele, ali i za legendarnog Milana Bandića, nesuđenog predsednika republike i njegove lakomislene saveznike. Bandića takođe polako opkoljavaju, raspuštaju kolebljive ogranke SDP koji nisu pratili partijsku liniju, kao što i premijerka Jadra raspušta lokalne odbore HDZ koji su sumnjivi na sanaderizam.

Čistka, drugovi, čistka! Nemojte vi tu meni sa „unutarpartijskom demokracijom“ i „slobodom frakcijskog organiziranja“. Demokratski centralizam, drugovi, a unutarpartijske pučeve razrešavamo smesta i efikasno. Uostalom, pitajte Čedomira Jovanovića, ako ne verujete. To je, kako se čini, procedura sasvim demokratska: ako vam se generalna linija stranke i njeno sprovođenje na terenu ne sviđaju – imate druge stranke, pa se učlanjujte, kao Goran Knežević iz Zrenjanina. Ili osnivajte svoje stranke, kao Čedomir, kad vam baš niko drugi ne valja; ko će bolje, široko mu polje.

Dakle, za Sanadera se prvo slutilo, a zatim i znalo, zahvaljujući „Feralu“, da je umočio; i to se znalo još 2005. Za Milana Bandića zna se od početka da je gradski budžet Zagreba spiskao unapred kao pijani kockar, da je zaposlio svakoga ko ga je ikada kritikovao, a i koga je trebalo – ‘nako. Da ga je – daleko bilo! – izabralo za predsednika republike, da li bi se postavilo pitanje porekla nekih 6 miliona kuna koje je potrošio u kampanji, a ne može da kaže odakle mu? Verovatno ne bi: isti ovi mainstream mediji u Hrvatskoj koji sada na njega reže, pred njim kao predsednikom mahali bi repom i ulizivali bi se. Ovako se Bandić jadno pravda da je kampanju finansirao na dug, na „đemtido“ i da će anonimne darodavce isplatiti, ali ne kaže od čega. Da Sanaderu nije bilo još letos diskretno saopšteno iz zemalja germanskih i bogatih da se smesta povuče, sakrije u mišju rupu, pokrije ušesima i bude tiši od trave, da li bi se sada raspredale ove zlokobne priče o Hajderu, „Hypo“ banci, provizijama i novcima? Teško. Uostalom, zli i – prema tome dobro obavešteni – zagrebački jezici kažu da je „dotur Pantagana“ otpisan i pušten niz vodu upravo po tim istim silama sa severozapada Evrope. A sa njime idu i prateće pertinencije od ministara, biznismena, međunarodnih umetnika i ostalih neopreznih igrača sa krivom procenom na koga se trebalo kladiti.

Reč je, dakle, o politici, sestre i braćo u Hristu. Sanader i Bandić i svi mogući nebrojeni kockari i gubitnici iz svih naših zemalja mogli su do kraja života da krckaju svoj plen na miru i bez straha od raznih policijota i tužilaca, kao što to toliko njih, njima sličnih, ali uspešnih, zadovoljno rade. Izgovor „Ko je tada mogao znati da će sve to na ovo izaći?“ bezvredan je; trebalo je znati, građani, što reče onaj sovjetski milioner Korejko, Aleksandar Ivanovič, još 1927. (vidi „Zlatno tele“ Iljfa i Petrova). Jesi li ušao u stranku? Jesi. Je li ti stranka velikodušno omogućila da se obogatiš? Jeste. A sada umeš da pljuneš u čanak s čvarcima, da ujedeš ruku koja te hrani, a? To može, građanine, ali samo ako postaneš veliki vođa, lider stranke i uopšte nesporni otac otadžbine; i ako ti ne dohaka neki Hag – što se događalo. U pamet se, dakle i u računicu: politika je egzaktna nauka, pa svaki ceh dođe na naplatu; važno je da ima ko da plati umesto tebe, a taj ko plaća je poreski obveznik, naravno – ako si pametno odigrao. Ako ne, platićeš sam.