Letnje zabave

Dobri ljudi, zeleni brežuljci, rimske starudije na svakom koraku, austrougarska i italijanska arhitektura, obe primerene mediteranskom duhu. Ove godine, međutim, pomalo nedostaju turisti – ili se to Istrijani žale po običaju. Avioni iz Beograda u Pulu stižu doduše puni, ali to je mali ATR; mogli bi da napune i veći, kaže kabinsko osoblje. Sve ostalo znate: „Zimmer Frei“ i „Riba Fisch“.

U Puli smo svedočili zanimljivom mikrosocijalnom eksperimentu. Igor Gallo, glumac i uopšte filmadžija, napravio je vrtni bioskop za komšijsku decu (od 5 do 12 godina; toliki su). Razapeo je platno u svom velikom i lepom vrtu i objavio okolo klincima da svake druge-treće večeri ima besplatno kino. Na programu su isključivo dobri stari dečji filmovi iz bivše (prethodne i nekadašnje, rekao bi onaj nepomenik ispod lipe) Jugoslavije. Igor hoće da se izbori sa maloumnom televizijom i bedastoćama koje se tamo vrte, da klincima pokaže da postoji i nešto drugo. „Vuk samotnjak“ bio je hit. A onda se na jednoj od projekcija pojavio i Slavko Štimac, ispratio film tiho i samozatajno iz pozadine, sedeći na zidiću, sve dok se svetlo nije upalilo i Igor ga predstavio publici: klinci su se otkinuli kao da im je došao Brus Vilis lično. Posle nekog vremena Igorova Mirjana, sa njoj svojstvenim smislom za pedagoška i nevladina posla, rešila je da je to dobra prilika za socijalizaciju i vaspitanje mularije. Od sada, rekla je, svako donosi svoju stolicu i grickalice; sokići su na račun kuće; otpaci se pokupe i odnesu u kontejner. Igor, anarhist i – kako ono beše? – „alterglobalist“ (to se tako kaže?), usprotivio se uvođenju bilo kakvih pravila i obaveza. Celu jednu divnu pulsku noć proveli smo u kino-vrtu prepirući se oko toga treba li deca da donose stolice u Igorov bioskop. Igor smatra da ne; usluga treba da bude potpuna, deca ne treba da osećaju obavezu prema njima. Mirjana, Tanja i ja, naprotiv, mislimo da deca na vreme treba da nauče da se dobro vraća dobrim; da treba pomoći onome ko ti daje nešto lepo; društveni ugovor, dakle, duh zajednice i solidarnosti; šta je više od toga u skladu sa načelima anarhizma i tog, već, kakolisezvaše, alterglobalizma? Pomisli, rekao sam Igoru, kako bi to izgledalo u režiji ovih naših tranzicijskih japi-munđosa: ja imam troškove; struju, amortizaciju tehnike i DVD-nosača, moj radni sat košta, trava se gazi, neko treba da pokupi papiriće i ostalo itd. Rezultat bi bio ulaznica od pet do deset kuna, profitabilna operacija, kad čovek pogleda, a roditelji bi klincima davali tu lovu (da imaju malo mira uveče). S druge strane, Mirjani se ne nose sve stolice iz kuće tamo i natrag i u pravu je, ali to je sporedno; glavno je da deca nauče pravila uzajamnosti i solidarnosti. I tako se svake večeri kad je u Igora kino dvadesetak ili više klinaca i klinki nacrta sa svojim stolicama u vrtu, odgledaju film, pokupe papiriće i stolice i odu u krevet. Razmislite o tome.

U Malom Lošinju, čuvenoj sigurnoj luci, vezuju se velike bogataške jahte. Bogataši, njihove sojke i ljudi koje treba impresionirati sede u sumrak na krmenoj palubi, jedu i piju dok narod prolazi rivom i – normalno – blene u njih. Prizor je čudesan: bogataši očigledno u tome ne vide ništa čudno, a kamoli skaredno. Štaviše, izgledaju kao da uživaju u tome: žderu i loču, samo što ne namiguju publici sa te palube; samo što ne kažu „Šta je, žohari? Ko vam je kriv što niste pljačkali udovice, siročad i ostale poreske obveznike, što niste patriotski muljali sa oružjem, cigaretama, heroinom i željeznicama?“. Ne znam je li novi splitski gradonačelnik, onaj Vlaj Željko Kerum, ispunio obećanje i ove godine kupio jahtu veću od one Željka Mitrovića od „Pinka“, sa čak dva „helihoptera“ na palubi.

Zna se, međutim, da je bivši premijer Ivo Sanader na jednoj sličnoj jahti, krstareći Jadranom, fasovao zapalenje pluća na bazi one, kažu, legionarske bakterije što raste u klima-uređajima. To krstarenje hrvatske poreske obveznike košta 20.000 kuna dnevno, s obzirom na policijski patrolni brod koji ga čuva, telohranitelje i ostalo. Možete zamisliti pakosne komentare na tu pneumoniju zbog koje je ministar zdravstva prekinuo godišnji odmor i pohitao u Zagreb da bude kod bolesnikovog uzglavlja. Da je jedrio na običnoj, pomorački spartanskoj jedrilici i na svežem vazduhu, ništa mu ne bi bilo.

Stare i dobro staložene civilizacije, poput britanske, klone se takvog napadnog nedostatka takta, pristojnosti i ukusa. Valjda to ima neke veze sa protestantskom etikom, ali sam sretao jako ozbiljne i bogate ljude čije su manžetne od košulje bile otrcane, a stari mantili i sakoi diskretno izlizani. Ali, to nisu bili ovi naši novokomponovani turbo-bogataši, (oprostite na izrazu!) na gladan kurac pravljeni, koji žive od nedostatka dokaza. OK: čitao sam i ja Balzaka i Dostojevskog, ali to je bilo tada. Kažu da će se njihova deca uljuditi čim završe Sorbonu, Oksford i Harvard. Sumnjam: eto nam i takvih, pa kako se ponašaju?