Leto na Braču

Vlada, u liku ministra prometa Božidara Kalmete (krajnja desnica HDZ) i uprava Croatia Airlinesa vrištali su da to „nije fer“, da je maltene reč o sabotaži i napadu na narod i državu: sad ste našli da štrajkujete, kad to najviše boli, rušite ugled Hrvatske i njen turizam i već možete misliti tih apela na patriotizam i ostalo. Kabinsko osoblje, međutim, ne haje – s dobrim razlogom: kakav je to štrajk koji ne boli? Šta, trebalo je da štrajkujemo zimi, kad je vama svejedno? Ne: štrajkujemo sada, kad boli i kad ima da nas shvatite ozbiljno – inače…

Zanimljivo je da kabinsko osoblje Croatia Airlinesa nisu tražili veće plate; tražili su humanije i bolje organizovano radno vreme. To je, očito, problem u svakoj turističkoj sezoni: tek dolete odnekud kasno uveče, pa im kažu iznebuha da lete opet rano izjutra; planiranje nikakvo – ili namerno takvo da se uštedi na broju zaposlenih. Prekovremene sate računaju im samo dok motori aviona rade; sve ostalo – čekanje po aerodromima, čekanje na dozvolu za poletanje (motori se pale tek tada) u avionu punom putnika, pauze između dva leta itd. ne važi se. Kabinsko osoblje po prirodi svog posla treba da ima neke garancije i zaštitu od premaranja. Sindikat traži normalno, civilizovano radno vreme sa ljudskim pauzama između letova, sa uračunatim efektivnim prekovremenim radom za koji pristaju i da im se pretvori u slobodne dane ili dane godišnjeg odmora, ako para baš nema. Zahtevi, dakle, sasvim normalni i zdravom razumu prihvatljivi.

Argumentacija kompanije Croatia Airlines i Vlade Republike Hrvatske očekivana je za svakoga ko poznaje ovdašnje prilike: te zemlja je u krizi; te treba pokazati domoljublje; te šta ste zapeli, to je samo turistička sezona, a kasnije ćete se odmoriti; civilno vazduhoplovstvo je svuda u gubicima, pa ste nam samo još vi trebali; pokažite razumevanje itd.

Sve se to lepo uklapa u „socijalnu politiku“ vlade Jadranke Kosor: nema više samoupravljanja; šljakeri kuš; mi smo neokonzervativci i neoliberali; ovo je kapitalizam, dame i gospodo; volite li vi Hrvatsku, uostalom? To je najbolje objasnio ministar zdravstva Darko Milinović u svom rodnom Gospiću: apelovao je da građani Hrvatske pristanu na smanjenje plata od 15 posto, jer da je to „akt ljubavi prema domovini“. Viktor Ivančić – videli ste to u Danasu – pita hoće li se onda uvesti i porez na dodatu ljubav. Zašto ne: 22 posto na tih 15 posto kojih smo se kao domoljubi odrekli.

Sve to ima posebnu dramatiku zbog već uvrežene navike u Hrvata da se svaka turistička sezona očekuje kao spas s neba, kao ona mana Izrailjeva u pustinji. Pritom bi da se svakoga leta provuku sa sve skupljim cenama, što je donekle protivrečno očekivanju spasa. Nekako ne štima, ali takva je ljudska priroda bez dugoročne promišljene strategije razvoja turizma.

A sada nešto što zaista treba raspraviti, pa da se više ne bavimo time.

Moj bivši drug Moča Petrović, kako vidim u Danasu od pre neki dan, optužio me je brzopleto da lažem i da se pri tom skrivam iza latinskog jezika. Kao prvo: sve podatke o ulozi sudije Jelene Milinović u toj nekoj parnici sa pokojnim listom Balkan dobio sam iz izvora upoznatih s predmetom. Izmislio ih sigurno nisam, niti imam zašto. To – inače suvišno i dramaturški nezgrapno – pominjanje latinskog jezika bacilo me je u mnogo prijatnije misli. Latinski smo u Šestoj beogradskoj gimnaziji učili dve godine od stroge i pravedne profesorke Evice Milošević, kojoj sam dan-danas zahvalan, jer mi znanje latinskog mnogo pomoglo u životu. Bez znanja latinskog nije se petljati u čitav niz važnih nauka: filozofija, teologija, medicina, veterina, farmacija, književnost i čitav niz stranih jezika. Nekada se makar i površno znanje latinskog smatralo za neophodnu spremu pismenog čoveka. Iz toga se teško dade izvući zaključak da neko ko se koristi latinskim izrazima neophodno i laže – ili pak govori istinu.