Licemerje

Već je više ljudi razumno i sa dobrim osnovama posumnjalo u to da bi pokojni patrijarh odobrio ovaj tužni cirkus koji su nam zajedno spakovale Država i Crkva, ali on nije imao pravo glasa u toj stvari.

Da se odmah razumemo: niko ne zamera i ne bi smeo da zameri svim tim dobrim ljudima koji su osetili potrebu da se sa Pavlom oproste što u Sabornoj crkvi, što prilikom opela. Oni su se poveli dubokom potrebom „da povrate samopoštovanje“, kako je to primetio Dragoljub Žarković u jednom ozbiljnom kafanskom razgovoru. To je dobar znak, ta duboka potreba. Iskreno se nadam da su se kući vratili mirniji i sa više samopoštovanja; drugo nisu ni tražili, uostalom, niti bi im Pavle savetovao da traže više. Smrt je prilika da se ljudsko biće ponekad i zagleda u sebe, što svi pravi mistici i poneki monasi čine stalno; ako to učini, dobro je. Pavle je ostavio svoj primer; kakav-takav: čovek, pa i patrijarh, krhka je posuda puna mana i o njegovim se propustima i manama zna i analiziraće se one kad dođe vreme. Uostalom, kakve smo imali, ovaj je bio sjajan; a tek u odnosu na one koji dolaze… U redu: ostavimo to Onome gore; sad je gotovo.

Vratimo se živima: državnim i crkvenim knezovima i velikašima. Nad kime su naricali „ridajte, braćo!“: nad Pavlom ili nad sobom? Zašto su od Pavla pravili nešto što on niti je bio, niti je hteo da bude? Ovih skoro dvadeset godina borio se Pavle upravo sa takvima, ali je njihova bila poslednja. Licemerno naricanje, krokodilske suze, bestidna zloupotreba njegove smrti u političke svrhe pokazuju da svi oni sada pokušavaju da se očešu o Pavlove vrline, da zakače malo toga i prenesu na sebe, kao mačak kad se trlja o nogu nekome ko mu je drag. Vrlina se, međutim, ne prenosi dodirom, busanjem u prsa, dranjem haljina sa sebe i naricanjem. Vrlina se uči od uzora; Pavle ovima očito nije bio uzor i to se vidi golim okom. To što je, nažalost, izgubio bitku sa opasnim jeresima filetizma i simonije, što nije kao sudove lončarske polupao one koji sablazne decu i Crkvu spasao od kompromitacije, ne znači da je na sve to i pristajao; niko od nas nije savršen i bez greha. Ali to ne znači da mogu da njegovom vrlinom pokrivaju svoje sramote.

Sad je jasniji neodoljivi utisak da je neko jedva dočekao Pavlovu smrt. Najmanje dva puta pokušavali su da mu iznude ostavku; odbio je. Neko se nedavno setio patrijarha Germana (Kazimir Ćurgus): smenilo ga je, sačekalo da umre i sahranilo ga diskretno, „kao da ga nikada nije bilo“ (Kazimir). German pri tom nije bio beznačajna ličnost u novijoj istoriji Crkve. Tokom dvadeset godina Pavle se nagledao potmulih unutrašnjih borbi za prevlast, intriga, podmetanja i skandala. Sveti Sinod ličio je povremeno na rimsku Kuriju iz doba Aleksandra VI, a povremeno na Kremlj iz doba Brežnjeva i Černjenka. Sinod se čak usudio da patrijarhovu procenu, odluku i potpis ospori u barem jednoj prilici, a Pavle je to „prekonosiranje“ podneo svetački. Dobri oci episkopi brzo su podlegli jeresi simonije, a još brže jeresi filetizma (znaju oni o čemu govorim). Pavle im je aktivno išao na živce svojom skromnošću (nije ni hteo, ni umeo drugačije); da su bili komunisti, bili bi ga optužili za „demagogiju“. Tokom dve godine Pavlovog boravka u bolnici izdogađalo se svašta među arhijerejima: klatno moći i uticaja šetalo se tamo-amo, na nervozu i zebnju otaca episkopa; odatle i pokušaji da mu se iznudi ostavka. Ti su pokušaji protivni Ustavu Crkve, kao što je bila protivna i odluka da se German za života smeni.

Iz istih razloga ni sada, dok ni onih četrdeset dana nije prošlo, nema strpljenja. Već su se iz Sinoda pojavile priče da će novi patrijarh biti biran tek u maju, ali i reakcije: da ga se mora birati po Ustavu Crkve, u roku od tri meseca. Ta neprilična i nepristojna žurba da se zauzmu pozicije i izlobira podrška, da se „ustavno ili neustavno, institucionalno ili vaninstitucionalno“ (zvuči poznato?) izbor novog patrijarha ubrza ili uspori dovoljno govori o stanju u Crkvi. Pojavila se čak i ideja da se način izbora patrijarha promeni u interregnumu, što nije baš po Ustavu Crkve (postojeći patrijarh trebalo bi oko toga da se pita). Podsetimo se: Pavle je bio izabran žrebom između tri kandidata sa najvećim brojem glasova u Saboru. Žreb je bio uveden da bi se smanjio uticaj Službe na izbor patrijarha, a da bi se povećao uticaj Duha Svetoga. Sada nekome to ne odgovara; ne čini mi se da je taj neko Služba: Crkvu i patrijarha sada duže neke druge političke snage. Pre će biti da određene snage iz nedara svete matere Crkve nisu spremne da izbor patrijarha „prepuste stihiji“, kako su govorili komunisti, pa makar „stihijom“ upravljao i Duh Sveti. Uostalom i taj Duh Sveti je pojava krajnje nepouzdana s tačke gledišta pohlepnih, vlastoljubivih i svadljivih episkopa. Leteće tu čuperci sedih dlaka iz dostojanstvenih brada vladičanskih, radiće pastirski štapovi, kao u „Pop Ćiri i pop Spiri“.

A Država, umesto da obrati pažnju na ove opasnosti – jer njena se sluša u Crkvi – gledala je samo da do kraja obriše razliku između sebe i Crkve, razliku koju je uveo još onaj Isus iz Nazareta, ako ga se neko više uopšte i seća. Prevashodstva, visokoblagorodija, ekscelencije, delegacije svih staleža gurali se po Sabornoj crkvi (uz rizik da dobiju grip i prateći status mučenika za veru) i ispred hrama Sv. Save, pa i po Rakovici. Ministri i poslanici celivali su ruku i ikonu pre i posle desetina hiljada građana, ali sa drugim motivima. Država se prišljamčila uz Pavlovu uspomenu jer misli da će tako sebi pribaviti više poverenja; štaviše legitimiteta, jer nekako oseća da joj baš to fali. To se, međutim, tako ne dobija: Božije ostaje Božije, a Carevo – Carevo. Morala su prevashodstva da slušaju jeretičke besede na temu Srpstva umesto hrišćanstva, ćutke i blenući kao tele u šarena vrata. Osim toga, državni su mediji odmah počeli da u istom loncu kuvaju Srpstvo i hrišćanstvo, misleći da je to jedno te isto. Nije, ali probajte da im objasnite. Ne razumeju, ni jedni, niti drugi: Država zato što misli da će se očešati o pravoslavlje i izvući neku korist od toga; Crkva zato što se nada da će se pomešati sa Državom, a tu koristi faliti neće. Teško nama i s jednima i s drugima, kakvi su.