Like a Rolling Stone…

Obratite pažnju na ovo što ću vam ispričati, jer ne mogu da odolim.

Hodao tako jedan čovek ulicom u nekoj zabiti New Jerseya, malo dalje od Tonija Soprana, gledao kuće i pevušio sebi otprilike na temu „Billy, you’re so far away from home“, malo kroz nos. Imao je nekoliko sati slobodnog vremena za sebe, pa je rešio da se prošeta gde još nije bio. Onda je neki bezbednosno kulturan stanar pozvao 911 i prijavio da ulicom hoda neuredan stariji čovek i upadljivo gleda kuće. Dežurni se uhvatio za mikrofon i preko radio veze upitao ima li koga blizu. Javila se mlada i otresita policajka od 24 godine, rođena, dakle, kad je album Boba Dylana „Slow Train Coming“ već izlazio iz mode (osim hita „Man Gave Names to All the Animals“).

I hoda čovek tako ulicom, a iza leđa mu se prikrada veliko i tiho patrolno vozilo koje u jednom trenutku upali crvena i plava svetla, pusti onaj zvuk „Auu!“ i prepreči mu put. Iz vozila izađe mlada cura sportskog izgleda u besprekorno ispeglanoj uniformi, s jednom rukom na „Glocku 17“ i drugom na zvučniku „Motorole“ i kaže: „Ej, vi tamo, gospodine! Stanite! Policija.“ Čovek pomisli „Every little sound just might be thunder, thunder from the barrel of his gun“ i stane: „Ko? Je l’ ja?“. „A ima li još nekoga osim vas?“ naljuti se cura: „Dokumenta!“ i drži se za pištolj. „Your empty-handed army is going home“, pomisli čovek i polako izvadi novčanik iz ofucanog letnjeg kaputića. Cura oprezno uzme nešto od plastike sa slikom koja ne obećava i kaže: „Odstupite!“. Onda kaže u zvučnik „Motorole“: Zimmerman, Robert“ i datum, mesec i godinu rođenja. Čovek stoji i čeka dok dežurni ne provuče ime kroz kompjuter, misleći „Can you tell me where we’re going, Senor“. Dežurni kaže „Ne prolazi“, a čovek kaže „Probajte Dylan, Bob Dylan“. Cura gubi strpljenje: „Ovde piše Zimmerman. Gospodine. Ne piše Dylan. Osim ako nemate još neki dokument. Gospodine.“. Čovek sleže ramenima. Cura pita: „Šta radite ovde?“. „Šetam i gledam“, kaže on. „Zašto?“ „Eto tako: šetam i gledam. Je l’ zabranjeno?“. „Ruke na haubu od auta, raširite noge!“, kaže ona i počinje stručno da ga pretresa; „Čist“, kaže u mikrofon, „Dovodim ga. Ruke na leđa (krc, krc), pazite glavu! Gospodine“.

Dok se vozi ka policijskoj stanici čovek ćuti, jer je dovoljno iskusan. „Something is happening and you don’t know what it is, Mr. Jones“, misli. U policijskoj stanici dežurni narednik gleda starijeg gospodina sitne građe i neurednog izgleda; kao da mu je odnekud poznat, ali video je raznih u svojoj karijeri. „Can you tell me who to contact here, Senor?“ pita se čovek u sebi.

Uskoro se stvar polako razjašnjava. Robert Zimmerman jeste Bob Dylan; muzičar, znate. Ima večeras koncert u New Jerseyu, potvrđuju telefonom. Nastaje situacija. Mlada policajka se pravda, tvrdi da pojma nema ko je to, a kolege likuju. „Let’s disconnect these cables, let’s overturn these tables“, misli čovek i ćuti. Neko nudi toj curi da joj donese gramofonske ploče, vinil, znaš, Boba Dylana, pa da vidi koga je digla sa ulice. „Vinil?“, pita cura. „Šta je to?“. Zavesa pada.

„How does it feel when you’re on your own, with no direction home, like a rolling stone?“, pita se čovek u producentovoj limuzini dok ga voze iz policijske stanice na koncert. Doživljaj mu je poznat, još iz vremena kada su tata i mama te devojke bili u školi; možda i pre toga. Montgomerry, Alabama? Viet Nam War Moratorium Rally? Chicago Democratic Convention 1968? Martin Luther King, Joan Baez (oh!), Bobby Kennedy. Ko je još bio?

Te večeri Robert Zimmerman svira i peva pred dobrim ljudima iz New Jerseya. „Modern Times“, naravno, ali i stare stvari. A negde iza u glavi, na drugom kanalu, misli za sebe: „This place don’t make sense to me no more. Can you tell me what we’re doing here, Senor?“.

Sve ovo dogodilo se pre neki dan. Možda ne baš sasvim ovako kako je opisano, ali tako mi se dopalo. Uostalom, umetnička istina ostaje, a za kriminalističku istinu obratite se kapetanu iz te policijske stanice u NJPD; ionako mu je neprijatno zbog svega.

Istini za volju, šta ja u stvari hoću s ovom pričom? Zašto bi ta otresita mlada cura morala da zna da je – fakat neuredan – stariji čovek na ulici, koji plaši komšiluk samom svojom inače sitnom pojavom, neka nekadašnja rok-zvezda? Madonnu bi svakako prepoznala, a tek ovog pokojnog Michaela Jacksona! Ali njih dvoje nikada ne bi hodali sami po njenom sektoru, misli jadnica dok se ždere kod kuće; kakva je to zvezda? Ide okolo sav nikakav i ofucan, bez pratnje, asistenata, telohranitelja; prava zvezda najavila bi se policiji, pa bi dobila pratnju, možda čak nju lično.

Eto tako: „The times, they are changing“.

U Malom Lošinju, o Velikoj Gospi 2009.