Lobisti i njihove mušterije

Sve mi se nešto javlja da su to bile loše uložene pare; neko je tu terao modu i dizao nogu kao ona žaba kad je videla da se konji potkivaju. Uzdržaću se – uz ne mali napor – od slutnji da tu možda ima još nešto, uglavnom neprilično… Lobiranje je disciplina i industrija tipično američka i oni vrlo dobro znaju zašto to imaju. Ukratko, svodi se na to da se državi nešto proda: u smislu liferacija, na primer; ili da se donesu zakoni i propisi koji će odgovarati određenom industrijskom konglomeratu, a ne konkurenciji. Obe su te discipline nama odlično poznate, hvala lepo, pa ne moramo ni od koga da učimo. Lobiranje kod nas nije zakonom regulisana privredna aktivnost na koju se posle plaća i porez; lobiranje je kod nas, kako da vam objasnim… nešto drugo, ako me razumete. Ustvari, kad razmislim, lobiranje je i kod nas zakonski regulisano, ali u Krivičnom zakonu.

U Americi lobisti sahvatavaju članove Senata i Predstavničkog doma po hodnicima Kapitola (odatle im i ime; od lobby); vodaju ih po ručkovima sa tri martinija; dave ih sa Powerpoint prezentacijama, onako dremljive posle jastoga iz Mejna; diskretno nude podsticaje u smislu političkih cenjkanja, skrivenog tala u dobrim poslovima, ti-meni-ja-tebi, ljudi smo – dogovorićemo se. Za američki krupni kapital to je normalno, a za državu neizbežno, pa je zato i odobrila: bolje po nekim pravilima nego bez pravila. Postoji duga i poštovana tradicija: da šta se sme, a šta se, pak, ne sme. Svaki član Predstavničkog doma legitimno će zastupati interese glasača iz svoje izborne jedinice koji, eto nekako, žive baš od te i te korporacije koju on pokušava da zaštiti glasajući za ili protiv datog zakonskog predloga. Problemi nastaju kad dati zastupnik dobije finansijske ambicije; i tako dalje.

Kod nas lobiranje ide drugačije: setimo se samo narodnih poslanika-preletača; pa izvesnih štetnih ugovora koje su ministri i državni službenici potpisivali; pa izvesnih javnih nabavki u koje se sada nećemo upuštati jer bi i to moglo biti utuživo; pa nepromišljenih kupoprodaja ovoga i onoga, a na nečiju promišljenu korist; i tako dalje.

Vratimo se, međutim, temi. Sve mi se nekako čini da jedan od motiva za unajmljivanje stranih lobističkih firmi leži (osim mode i još koječega, takođe utuživog) u mešanju pojmova. Znajući kako se „lobira“ ovde, neko je pomislio da se isto tako lobira i tamo, pa da ćemo tako svršiti ono što ni Novak Đoković svojim reketom ne može da svrši. Istini za volju, pominjani su i primeri raznih susednih država koje su, kao, unajmile prave lobiste u Vašingtonu, D.C, pa ih je onda zato krenulo. Ni to nije baš istina, osim što je irelevantno. Naime, taj argument (o susednim državama) potiče iz vremena zločinačkog režima Slobodana Miloševića, njegovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika: kao – oni su imali bolje lobiste, pa smo mi zato izgubili „medijski rat“. Ma nemoj: glete kurca u slamnom šeširu gde se vozi na poni biciklu! Sve i da Hrvatska, BiH i kasnije Kosovo nisu imali svoje lobiste tamo, stvar bi se isto završila. Imao je Slobo i svoju strukturu za podršku tamo, pa nije svršila ništa. Seća li se neko onog Šifera (po zanimanju „humaniste“), pa gđe. Helen Delić Bentley (koja ga se odrekla svečano i glasno), pa onog nekog Francuza (Paskal nešto), pa Srđe Trifkovića (Fondacija lorda Bajrona, beše?, pa onog Džona Kenedija (dvaput na izborima propalog kandidata za člana Donjeg doma); pa onog pijanog generala Filatova i one gđe. Guskove? I tako dalje. Jači lobisti. Problem je bio banalan: Sloba je hteo da „belosvetski moćnici“ poveruju u laži. Tako se „medijski rat“ ne dobija, žao mi je. Nije da su se susedne države mnogo ovajdile od svojih lobista; lobisti, međutim, jesu. Hrvatska je imala Karla Gustafa Štrema, pa čuvenu Zdenku Gast, pa onog Dejvida Rifkinda; uzeli su im grdne milione dolara ni za šta. Ni ostali nisu bolje prošli, uostalom.

Tu bi se mogao izvući jedan melanholični zaključak. Nas, fukaru s Balkana i iz raznih vukojebina (Czechoslavia? Macedonegro?) treba šišati kao ovce, jer ovce i jesmo. Ovi naši neoliberalni marketingaši i krojači carskih novih odela smesta su razumeli smisao igre. Nađem vam lobističku firmu, pa će nas krenuti kao nikada! To se valja; tako je svuda; eto vidite susedne države! Bez lobista ništa! Šta su nama ti naši veseli lobisti svršili dok im nismo otkazali – nije jasno. Vučko Mali Jeremić tvrdiće da zbog naših lobista ne znam koliko zemalja nije priznalo Kosovo – kao da to nama nešto znači; on misli da njemu znači, što je njegovo pravo. Nikakvi lobisti nama trebali nisu, ali to je druga priča.