Mangupska posla

 Prvi i – što je za naročito žaljenje – spontani komentari, koje je bolje što pre zaboraviti, bili su na nivou tog nesrećnog incidenta u Knez Mihailovoj ulici: komentari ciničnih posmatrača kafanske ili ulične tuče. Uf, ala ga je nabo; koji direkt, brate; aha, šorka! Onda je počelo ono naknadno razmatranje, kad se tuča završi, policija ureduje, a kibiceri udare u analizu: te tako mu i treba, te šta bih mu ja uradio (odnosi se na oba učesnika tuče), te ono, s visine kafanske mudrosti – ma, pusti budale.

Ali, političke stranke nisu se spuštale na tako banalni nivo: svi portparoli odmah su vehementno osudili svako nasilje, bilo ko da ga je počinio. Dobro, bilo je tu i očekivanih nijansi: Koštunica je odmah zatražio „jasan i glasan odgovor“ i da ko „stoji iza toga“; Toma i Aca su incident nazvali „brutalnim napadom simpatizera režimskih stranaka na predsednika Nove Srbije Velimira Ilića“; radikal Todorović promptno je zakazao sastanak Odbora za bezbednost Skupštine. Policija je napadača prvo spasla debelih batina, podnoseći pri tom i lakše telesne povrede.

Na osnovu neposrednog uvida u činjenično stanje zabeleženo mikrofonima i kamerama prisutnih medija, kao i posvedočeno po prisutnim novinarima, postoji osnovana sumnja da je građanin Dejan Stojadinović, četrdesetak godina, kratko ošišan i dežmekaste građe, pesnicom u glavu udario građanina Velimira Ilića, sličnog ličnog opisa, ali sa nakostrešenom frizurom. Po onome što je ostalo na snimcima, građanin Stojadinović nije bio zadovoljan rečima koje je građanin Ilić izgovarao o ministru Dinkiću, ali ni ministrom Dinkićem, jer ih je izjednačio na način donekle uvredljiv. Ta okolnost ne ukazuje nužno da građanin Stojadinović nije „simpatizer režimskih stranaka“, kako ga nazivaju naprednjaci: odnosi unutar vladajuće koalicije malo su složeniji.

Politička uverenja građanina Stojadinovića zasad su nam nepoznata, a nadamo se da će ih on u svojoj odbrani izneti – ako su ona uzrok tog nesrećnog nasilnog čina; možda ih i nema, nego ga svi nerviraju, onako iz principa. Ipak – uz puno razumevanje – ni politička uverenja, ali ni opšta frustracija našim političkim životom ne bi smeli čoveka da navedu da svog bližnjeg zvekne pesnicom među rogove. Za sada se zna da je iz Smederevske Palanke, da prolazi kroz evidenciju po nasilničkom ponašanju (tako i izgleda) i da „ni sam ne zna“ zašto je napao Velju Ilića; eto mu je došlo…

Građanin Ilić Velimir, međutim, poneo se u nastalom zamešateljstvu kao iskusni kafanski fajter od one vrste koju poznavaoci zovu „Drž’te me, ubiću ga!“ Prvo je veoma prisebno, odgovarajuće indignirano i živahno komentarisao slučaj, da bi potom pao u bolesničku postelju, jer da ga je građanin Stojadinović namerno udario baš tamo gde je bio operisan u glavu, pa je to postao pokušaj mučkog ubistva. Slava Bogu te se sve završilo kako treba i građanin Ilić pušten je na kućni oporavak posle posmatranja u Kliničkom centru.

E, onda je građanin Ilić krenuo dalje: da je, kaže, imao pištolj koji inače nosi, a ljudi mu se zbog toga podsmevaju… „Zar je greh ovakvog huligana lišiti života?“, objasnio je, „kad on mene lišava mog života, on mene napada i udara javno pred policijom“… itd. Na svu sreću te građanin Ilić nije tada imao pištolj: ko zna, možda bi nastalo krvoproliće dostojno Čukur-česme; kad proključa krvca junačka i kad takav junak pripuca u onoj gunguli, svašta se dogodi.

Tu ja sad ne mogu da se uzdržim.

Ta prostačka i dripačka navika naših javnih ličnosti i političara da se kurče sa oružjem i uopšte prete i nasilnički se ponašaju – čemu je Velja Ilić itekako sklon, iako nije jedini – meni ide na živce više nego Velja Ilić i Mlađa Dinkić zajedno tom Dejanu Stojadinoviću. Pa pogledajte samo ko je mahao pištoljima u ovih dvadeset mračnih godina: Arkan, Voja Šešelj i njegova pratnja iz SDB, Mirko Jović, Milan Paroški, Bracika Kertes, Legija Ulemek; ko je stalno aludirao na to da je naoružan – Saša Tijanić i još neki; ko je imao probleme po ZOM (Zakon o oružju i municiji) – Čeda Jovanović; o raznim estradnim budalama i da ne govorimo. Pristojan čovek, razborit i promišljen, lepo vaspitan i jednom rečju normalan, ne hvata se oružja, ne preti oružjem, ne aludira na to da je naoružan, a pogotovo ne puca – ako zaista, ali zaista! ne mora. Ljudi koji mašu ili prete oružjem zaslužuju da im se po tom istom ZOM oružje oduzme smesta. Ukratko, Nova Srbija ima dovoljno para da angažuje stručne radnike obezbeđenja koji će i bez upotrebe oružja sačuvati njenog predsednika. Problem sa oružjem, kazaće vam svaki policajac, jeste u tome što kad vam treba – treba vam odmah, pa se zato i nosi stalno na sebi tako da se odmah i potegne. Ovi naši amateri to nikada nisu naučili, a amateri u tim stvarima mi se gade.

Ova će se blesava epizoda u Knez Mihailovoj razrešiti svakako, ali bih samo molio da se od toga ne pravi politički cirkus. Velja Ilić poslednji je ko ima moralno pravo da se sada žali na nasilje; a i na laž. Ali to ovde nije bitno; bitno je da on bude zakonski zaštićen i zadovoljen kao žrtva napada – kao i svako od nas. Sve ostalo je cirkus.