Mečki na rupu

Prema mom nepouzdanom sećanju (a bio sam još i zabezeknut), gazda-Toma se prvo prisetio kako je u rodnoj Bajčetini svaka poseta njegovih večerašnjih domaćina izazivala veliki strah: „Gasili su petrolejke i sveće“, rekao je; sakrivali se okolo i uopšte se tresli od udbaško-komunističkog zverskog terora. Sada, međutim, nastavio je Toma, sve se naglo promenilo: eto njega, došao je mečki na rupu bez straha, štaviše naprotiv, pa i nama svima želi da se više ne plašimo, jer da nema potrebe – sada je Udba demokratska i narodna i nadasve napredna; eto je i on bez straha došao, a još mu je i lepo.

Nisu se Udbe s pravom plašili samo u Bajčetini, da se razumemo. Ne znam pamti li gazda-Toma prisilni otkup; ja sam stariji i pamtim šta se o tome mislilo i šaputalo po Banatu. Možda su u Bajčetini pričali viceve i vodili „nepotrebne razgovore“ (Bulgakov) pred zemzadrugom, uz pivo; čujem da su držali slike kralja Pere po kućama i po koji u Šumadiji neizbežni kratež. Danas slave Krcuna i Leku kao „prave Srbe“ (i ne samo oni). Uostalom, sada su dobili novog Leku, Acu Vučića, ali to je njihov Leka i Krcun i Udba je sada njihova Udba i svi ima da odahnemo.

Došlo njihovo. To je osnovna poruka gazda-Tome Nikolića u sredu uveče prisutnoj eliti moći. Toma je velikodušno prešao preko epohalno kompromitovane prošlosti svojih domaćina, mada je počeo svoj govor upravo prisećanjem na strah od njih. Nekako mi se javlja da je strah tu ključna reč: sada smo, poručuje Toma, mi gospodari straha; došao sam mečki na rupu jer je to sada naša mečka. Uostalom, kad se prisetim, građanin Nikolić Tomislav, četnički vojvoda, još nije izrazio žaljenje nad mučkim umorstvom Slavka Ćuruvije, u koje je umorstvo Ministarstvo dobrih dela i te kako umešano. Je li to neka poruka?

Dobro: razumem ja da predsednika Republike, nosioca narodnog suvereniteta, formacijski spada i da se ukazuje na proslavama BIA. To je stvar pristojnosti i protokola. Ali: predsednik u civilu trebalo bi da povede računa o tome šta priča u takvim okolnostima. Ovo u sredu ispalo je kao neukusni trijumfalizam – evo došlo naše. Nije da ja nešto marim za osetljivost domaćina; ionako je nemaju mnogo; ali ipak. Marim mnogo više za osetljivost javnosti: ne mora vojvoda da nam pakosno utrljava u svakoj prilici da je Udba sada njihova, da ima Nebojšu i Acu Krcuna, iz čega logično proizlazi da sada neko drugi ima da se trese od straha. Te priče o demokratskoj, narodnoj i naprednoj Udbi neka obesi mačku o rep: ne verujem mu ništa, znam ga.

A gđa. Stanislava Pak, ako ima neku primedbu, molim da je saopšti kroz novine, a ne preko Twittera, kao kad je izvređala mog druga Teofila. To ne čitam.