Mit o Ratku Mladiću

Dobro: uhapsili čoveka posle šesnaest godina, pa šta? Kad čovek pogleda, već je toliko zakašnjenje dovoljno neprijatno, ali to je političko pitanje, ne moralno (mada ih ima koji misle da jeste i to). Onda sam se prisetio šta bi mogao biti uzrok moje nelagode: ta apsurdna napetost između mita o Ratku Mladiću i zbilje; ta drastična i razočaravajuća razlika između izmaštanog i stvarnog čoveka.

Hajdemo sad redom. Hagiografa Ratka Mladića ima legion, na čelu sa gospa-Ljiljom Bulatović, heroinom Miloševićevih medija. Prejezovitih žitija div-junaka Ratka Mladića ima dovoljno za prosečnu policu za knjige u građanskom stanu-saloncu. Od svih tih žitija, jedino ono iz pera mog druga Ljube Stojadinovića ima ljudsku crtu i koliko-toliko dostojanstva. Ipak su bili klasići i drugovi, a Ljuba je čovek pristojan…

S druge strane, valja podsetiti da je Ratko Mladić sve činio na sopstvenoj promociji u mit; pogotovo kad je video da se to traži; tek pogotovo kad su ga opseli laskavci i obožavaoci tipa pomenute gospa-Ljilje. U prvo vreme, u proleće 1992, još mu je i bilo neprijatno kad laže: gledao je u vrh sopstvenog nosa i vrpoljio se; posle ga je prošlo. Televizijske ekipe su ga obožavale, a i on njih. Onakav stamen i zadrigao, namršten i zajeban, odrešit i prostak bio je oličenje onoga što je stereotip na Zapadu tražio: gospodar rata u nekoj zabitoj Ruritaniji, vukojebini preko sedam gora. Obožavali su ga: eno ga s dogledom kako prti preko nekog brda; eno ga diže tegove sa obe, pa s jednom rukom; eno ga pokazuje nešto smrknut i viče na potčinjene; eno ga deli deci čokolade i obećava spas nekom narodu koji će posle toga dati postreljati. Div-junak pod šapkom srpskih vojvoda iz Prvog svetskog rata koju su on i isti takvi kao on osramotili.

Veliki vojskovođa? Tako tvrde uspaljene lucprde, mahniti šovinisti i guslarski instituti iza raznih akademija nauka. Ratko Mladić bio je komunistički oficir-štreber, sjajan na manevrima i na partijskim sastancima (naročito se ističe). Rat je, međutim, nešto drugo od kurčenja i blesavih izjava tipa „bombardovaćemo Vatikan i Firencu“; rat nije marketing i pi-ar. Umesto što je nastavljao bunu na dahije i svetio se „Turcima“, bolje bi mu bilo da je malo mislio šta radi i gledao oko sebe. Izgleda da je Ratko Mladić u jednom trenutku poverovao u mit o sebi; to se ne radi, kao što ozbiljni narko-dileri svoju robu ne koriste nikada. Mit je sredstvo, mit nije način života.

Tako počinje gubljenje veza sa stvarnošću. Ratko Mladić je na početku rata u Bosni i Hercegovini imao velike prednosti u naoružanju i vojnoj opremi, ljudstvu, logistici i finansijama. Dopustio je sebi, međutim, da osvoji više nego što je mogao da obzine, da svoje snage rastegne na tanko, opsednut procentima teritorije i da se izloži iznurivanju. Najstrašnije po njega bilo je to što nije shvatio ni Karadžića, ni Miloševića. Zaista školovan general nikada ne ispušta iz vida političko-stratešku širu sliku. Da je Mladić malo razmislio i o tome, umesto što je dizao tegove, valjda bi nešto bio i razumeo: da sve to neće dobro svršiti, na primer, što je bilo jasno veoma rano. Ovako mu se desilo da ne shvati šta Milošević hoće.

Ili ga je možda samo slušao na sopstvenu štetu: pustio je u proleće-leto 1995. da mu Armija BiH i Hrvatska vojska zađu iza leđa u severozapadnoj Bosni i Kninskoj krajini; nije shvatio šta znači operacija „Bljesak“ maja 1995. i kuda sve to vodi. Neposredno pred operaciju „Oluja“, Mladić vezuje svoje najbolje trupe i resurse za nekakvu tamo Srebrenicu koja je mogla i da sačeka i tako gubi Krajinu i Zapadnu Bosnu, zamalo čak i Banja Luku, koju su mu spasli Amerikanci svojom diplomatskom intervencijom. Tu se već postavlja pitanje uračunljivosti, ja se izvinjavam. Mladićevo vojevanje bilo je samoubilački nepromišljeno.

Sve to nije smetalo tvorcima mita o Mladiću; oni se u to niti razumeju, niti ih je zanimalo. Oni su parazitirali na Mladiću, kao što ova naša politička klasa parazitira na Novaku Đokoviću. Kad je Mladić optužen pred Tribunalom, mitologija je naglo počela da cveta.

Šta smo na kraju dobili? Komadića umesto Komadine (što reče moj drug Basara); šlogiranog starčića koji se – uveren sam! – obradovao kad su ga konačno pronašli i uhapsili. Po onome što čujem, jedva je dočekao da se s nekim ljudski ispriča posle tolikih godina. Mogu da zamislim kako mu je bilo: strah, nepoverenje u najbliže, zebnja na svaki šum van kuće, izolacija, sve manje para kako mu je isticao rok trajanja, neizvesnost i nedostatak običnog ljudskog dodira i razgovora. Nema tog zatvora koji će mu teže pasti od tog sramnog i ponižavajućeg skrivanja. Ima i Ratko Mladić dušu, kakvu-takvu, ali je ima.

A, šta će pisci žitija sad? Oni bi najviše bili voleli da se Mladić ustrelio iz službenog pištolja ili – još bolje – da je poginuo junačkom smrću odupirući se hapšenju. Ali, ovde je reč o njemu, a ne o njima.