Mračne tajne prevrtljivaca

Nobilo zastupa Perkovića, bivšeg udbaša prevrnutog u Tuđmanovog savetnika za nacionalnu bezbednost i desnu ruku Gojka Šuška i hteo bi da mu se sudi u Hrvatskoj, pa da se ta stvar već jednom raščisti, to sa tim Đurekovićem. Vlado Šeks našao se pobuđen da ospori neke Nobilove tvrdnje, jer podsećaju na izvesne detalje koje bi on najradije da budu zaboravljeni: na strašne devedesete, porodicu Zec čije ubice je upravo on, Šeks, oslobodio, a Perković, ruku na srce, nije gonio, a trebalo je, formacijski itd.

Tako je to s prevrtljivcima: od načelnika Drugog odeljenja SDB RSUP Hrvatske (za neprijateljsku emigraciju) postaneš desna ruka istoj toj emigraciji i praktično šef njihove Udbe. Ima tu logike: ko zna da krade, zna i da se čuva, kaže narod; lovokradica je najbolji lovočuvar – i obrnuto, kažu Englezi. Ironijom sudbine desilo se da sada HDZ hoće da njihov Perković bude izručen Nemačkoj zbog tog davno zaboravljenog Đurekovića, a da SDP to odbija.

Dobro, politika je to. Toni Nobilo, opasan advokat i bivši tužilac, poznat po srčanim odbranama i zastupanjima, prihvatio je izazov. Zna on, naime, jako dobro šta Šeksu smeta i sada ga muči kao vrag grešnu dušu. Šeks ga je u intervjuu Večernjem listu nazvao uobičajenim imenima (komunjara, levičar, saradnik Udbe itd.) i optužio ga da je 1990. hteo da uhapsi Tuđmana, njega (Šeksa) i još neke bitne ljude HDZ, a zbog nekog blesavog letka kojim se poziva na otpor onom Slobinom „mitingu istine“ do kojega nikada nije ni došlo u Zagrebu. Nobilo je u pismu čitaoca sve to lepo demantovao, ali je dodao još i jednu ne baš diskretnu aluziju, da ne kažemo insinuaciju: da je nekako eto baš on, Nobilo, 1991. kao još uvek tužilac, saslušavao pripadnike legendarne mreže „Labrador“ (agenturna mreža Uprave bezbednosti JNA, veći deo pohvatan posle izdaje jednoga člana, 15. septembra 1991.). Šeks se, međutim, u svom intervjuu Večernjem listu, bio lakomisleno zatrčao da se žali na te iste „Labradore“ koji da su (istina je) bili infiltrirali razne važne hrvatske institucije u to vreme i njemu radili o glavi. Od svega tog špijunskog posla, kao što znamo, nije bilo nikakve vajde ni za koga, ali to je ovde sporedno. Važno je nešto drugo: jedan iz „Labradora“, (ime poznato redakciji) koji je svojevremeno dužio Osijek kao sektor, ispričao je Nobilu nešto zanimljivo glede Vlade Šeksa; nešto što ima veze sa neprijatnom i upornom pričom o „kodnom imenu Sova“. Reč je o kodnom imenu izvesne registrovane saradničke veze Državne bezbednosti iz Osijeka, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

To je problem sa prevrtljivcima, zvali se oni Perković ili Šeks: imaju mračne tajne, a u cara Trajana su kozje uši.