Muke s postmodernistima

Pročitam, dakle, ovih dana iznova njegovu, valjda najnoviju, knjigu „Homo sucker: Poetika apokalipse“ (Zagreb, 2011.). U samom uvodu on kaže i da je „…zaglavljen između potrebe za revolucijom i svijesti da revolucija svijeta više nije moguća“. Tu se sada valja malo zamisliti: šta je tu važnije – potreba ili svest o tome da je potreba zaludna? Da budem iskren, tu „potrebu za revolucijom“ prevazišao sam nekako baš na vreme, kad treba, sa 25-26 godina, pa se i „svest“ o nemogućnosti nije više javljala kao bitna. Ta je knjiga, uzgred, poprilično rasut teret: povremeno briljantno pisana, povremeno opterećena lupetanjem „postmodernog“ tipa. To se događa kad se neko prečita Slavoja Žižeka, Alena Badijua i već tih šarlatana-verbalizatora i vejača ovejane suštine koji su se nakotili na gumnu francuske „nove filozofije“ osamdesetih, da bi nas sada gnjavili „anti“ i „alter-globalizmima“.

Sede tako Andrej Nikolaidis i Srećko Horvat u kafiću u Zagrebu (fali im još samo Srećko Pulig) i „kuže svijet“, što bi rekao Johnny Štulić, sve „pametni i knjiški ljudi“. I šta su skužili? Da je svet pakao; da je život sranje; da demokratija ništa ne valja; da nasilje i nije tako loše, to jest da je efikasno („pitajte one iz Hirošime i Nagasakija“); da se holivudski „blockbusteri“ dadu psihoanalizirati po metodu onog bečkog profesora Frojda; da je moderna masovna kultura (film pre svega, ali stripovi) izvor svake mudrosti i da se iz budalaština poput „Svemirskih marinaca“ i „Avatara“ mogu izvući strašno važni psihoanalitički, filozofski i politički zaključci. Lepo. Nije da sad zakeram, ali bolje bi im bilo da se se držali mog omiljenog savremenog američkog filozofa Prljavog Harija Kalahana; ali problem je – čini mi se – u tome što taj čovek ima sistem vrednosti u kome se Dobro razlikuje od Zla, a ispravno od pogrešnog…

Ova naša smušena „postmoderna“ misao, međutim, ne razlikuje ni dobro ni zlo, a bogami niti ispravno od pogrešnog. Tu svakih par dana nastupa „kraj“ istorije, filozofije, politike, smisla, etike, sveta, života, istine, terminalne balistike i svega ostaloga. Život je rasuti teret bez smisla i svrhe itd. Kao da to sve nismo znali oduvek. Da ne valja – ne valja; ali pustite nas više sa nihilizmom muve koja zuji ispod čaše, ako već niste u stanju da smislite nešto pametnije. Sistem je, naravno, odvratan, pohlepan i nezasit; ali pamet i služi tome da se sistem nadmudri. Od kuknjave koristi nema. Ti naši nesrećni „postmoderni“ mislioci, međutim, nisu smislili ništa novo što već nije bilo pokušano. Ta razmatranja iz Nikolaidisove knjige i ostalih njegovih sastava (i ne samo njegovih) spadaju negde na kraj 19. veka; među narodovoljce, anarhiste s bombama, nihiliste i suicidalne tuberkulozne pesnike kojima sve naše „nacionalne“ mitologije vrve. Razlika je, pak, sva moguća: ti pomenuti su barem pravili razliku između dobra i zla; ovi naši verbalizatori nikakvu razliku više ne vide; kod njih sve može i sve je isto. Pa je tako moguće neko magare od Boleta Stanišljevića proglasiti mogućim „revolucionarnim subjektom“. Još kad bi Bole imao barem mrvicu „klasne svesti“, ali je nema, čim sedi sa nekim Ljubanom Ećimom i sličnim kriminalnim tipovima koje – ako ćemo dosledno – treba prve dići u vazduh po liniji klasnoj i revolucionarnoj.

Iz okolnosti koju Nikolaidis izričito priznaje – da je, ovoga trenutka barem, revolucije sveta nemoguća – ne treba odmah donositi melanholične i u krajnjoj konsekvenci suicidalno-očajničke zaključke. Ovaj svet je nepodnošljiv; sirotinja najebava po pravilu i bez izuzetka; jači tlači (dobro jutro…); ekološke sijalice znak su naše malograđanštine (nasedamo na pokvarenu propagandu); sojke kupuju brendirane prnje, a budale računare sa LCD ekranima, dok se pokvarenjaci bogate; štogod čovek uradio – pogrešno je. Ako glasaš na izborima, podržavaš laž demokratije; ako ne glasaš, isto; prava manjina su podvala; ko će pomoći siromašnim narodima Trećeg sveta? Ako im pomogneš, to je zato da bi ih posle opljačkao; ako im ne pomogneš, hoćeš da ih istrebiš. To postaje dosadno, a dosada je greh neoprostiv javnome radniku. Ironično je, ali te apokaliptičke ideje kojima se mladi Andrej bavi na početku svoje knjige ispadaju kao jedini logični ishod njegovog razmišljanja: sve je otišlo u krasni, pomoći nema, svet je pred propašću (nek propadne, nije šteta) itd.

Jel’ to nešto novo?

Nije. Dajte smislite nešto novo, ako Boga znate, dosta nam je više kuknjave i zazivanja nasilja.