Narodni predstavnici

Nešto drugo me je razbesnelo: pustoš u skupštinskoj sali. Tanja i ja brojali smo ih u očajanju: najviše dvadesetak u svakom trenutku, a reč je, kažem, o zakonskim aktima od najvećeg značaja. Kad smo to rekli jednom prijatelju koji je narodni poslanik, on je izjavio da nije pravnik, a to su pravnička posla. Dobro: hoćemo li da kao uslov za kandidovanje na izborima postavimo završen pravni fakultet i položen pravosudni ispit? Teško da bi pomoglo: i ovi narodni poslanici koji su advokati i pravnici nisu se mnogo istakli u zaštiti javnog interesa, a upravo za to smo ih i birali.

Ovakav javašluk naravno da pogoduje manjim opozicionim strankama koje koriste priliku da preko svake mere gnjave kojekakvim govorancijama na sve moguće teme koje s dnevnim redom veze nemaju. Tu su stručnjaci Šešeljevi radikali koji marljivo i disciplinovano sprovode zamisao svog lidera da od parlamenta treba stalno praviti cirkus i tako ga konačno obesmisliti do apsurda, do one Lenjinove „brbljaonice“ i Staljinovih „kulisa demokratije“. U nedostatku poslanika iz vladajuće većine, oni ostavljaju utisak jedinih kojima je stalo i koji govore – pa bilo šta. Tu ni Goca Čomić ne može da pomogne. Odsustvo vladajuće koalicije iz sale znak je arogancije i površnosti: pričajte vi šta hoćete, u danu za glasanje pobeđujemo mi. Plašim se da je reč o pogrešnoj proceni. Tiha voda breg roni, a kamo li uporno ponavljanje jednog uskog i destruktivnog političkog programa. Osim toga, verujem da nisam jedini kome to arogantno odsustvo vladajućih u Skupštini smeta; ljudi to ne vole, osećaju se poniženima, ako me razumete.

Evo zašto: mi, poreski obveznici i birači, naše dične i uvažene narodne predstavnike i te kako dobro plaćamo, pa s pravom očekujemo da te svoje plate, troškove i dijurne (videti kod Branislava Nušića šta je to) koliko-toliko zarade. Ovakvo ponašanje uvredljivo je i ponižavajuće, a upravo stoga na duži rok i opasno po političke stranke koje to dopuštaju svojim poslanicima. Nemoj posle da se neko čudi što birači glasaju za drugoga ili – što je, s obzirom na ponudu, verovatnije – apstiniraju i izgube svako zanimanje za izbore, što je, siguran sam, krajnji cilj Šešeljeve ideologije. Njegovi će, naime, uvek glasati; treba zato razočarati one druge da ne izađu na izbore, jer čemu sve to kad se njihovi poslanici tako olako odnose prema parlamentarnom radu…

Da bi se ova, očigledno nezdrava, situacija nekako sanirala, biću slobodan da predložim određene mere. O prednostima većinskog izbornog sistema već je ovde bilo reči: hoću da znam svog poslanika, njegov broj telefona, adresu i imejl adresu, pa da ga prozivam i gnjavim svaki put kad imam neki razlog za to. Taj bi poslanik morao jako da vodi računa da me ne naljuti; a ljutio bih se kad vidim da ga nema u sali dok se raspravlja o važnim zakonima i kad nema šta o njima da kaže. Nisam te zato birao, građanine! To je dugoročna priča, doduše, ali ne treba gubiti nadu.

Na kraći rok mislim da bi pomogle određene izmene i dopune skupštinskog poslovnika. Kao prvo, narodne poslanike treba obavezati da budu u sali sve vreme sednice (osim iz razloga opravdanih); da moraju da daju kvorum, jer su za to plaćeni. Ta se zamisao dade ostvariti jednostavnim sankcijama: ko ne dođe i ne opravda izostanak – gubi deo plate za taj dan; ko navrši određen broj neopravdanih izostanaka, gubi mandat, a stranka ga zamenjuje narednim sa svoje liste. Zatim: ko je u sali, a ne ubaci karticu za brojanje kvoruma i posle opomene predsedavajućeg – gubi mandat u korist narednog sa liste svoje stranke. Te priče kojom se isticao Toma Nikolić – „zašto bih ja vama davao kvorum? Neću.“ – stvarno mi je dosta. Plaćen si, Tomislave, da u Skupštini činiš kvorum! Ako ti se ne sviđa, glasaj protiv; uzdrži se; ne glasaj – ali zaradi platu i dnevnicu. Nije te narod birao da sediš u sali, a praviš se da te nema. Moglo bi se smisliti još nekoliko mera ovog tipa: uglavnom novčanih kazni za kršenje poslovnika i slično; izgleda da ih najviše boli udarac po džepu. Neko pakosniji rekao bi da su zbog toga i ušli u politiku. Uzgred: priča mi jedan moj drugar, uspešni privrednik, kako mu je neki tajkun nudio da ga napravi narodnim poslanikom za 50 000 evra; odbio je i ispričao to drugom tajkunu, a ovaj mu je rekao: „Ma za 20.000 ću te uguram u Skupštinu, a ti biraj stranku“.

Koga zanima koliko naši dični i uvaženi narodni predstavnici zarađuju i po kojim sve osnovama, neka pročita na veb-sajtu Skupštine izveštaj Veljka Odalovića za prvu polovinu godine. Odmah će mu pasti na pamet još neke mere: na primer, da bi mogli da putuju o svom trošku kad im je plata već tako bezobrazno visoka; da bi skupštinski restoran mogao da uvede komercijalne cene (na nivou okolnih narodskih kafana tipa „Bosne“, „Kosova“, „Zore“ itd, pa ko voli nek izvoli); itd. Takve bi mere, izmene i dopune na duži rok i iz dve-tri izborne ture svakako promenile sastav i karakterologiju narodnih poslanika: bilo bi manje pohlepnih i luksuznih, a više onih kojima bi i to malo bilo dosta, ambicioznih. Trebalo bi još samo te skromne sprečiti da ubuduće menjaju takvo stanje stvari, ali to je problem koji čeka buduće generacije.