Neprirodna selekcija

Objašnjeno nam je sa Previšnje instance da smo sjajno prošli u slučaju Miladina Kovačevića. Platili smo devetsto soma, a fasovaćemo bar pedeset miliona, kažu. Još malo pa Miladin ispade najbolja srpska investicija. Pri tom, ta je nagodba spakovana diskretno s porodicom oštećenog i sa nekim pomoćnikom tužioca tamo u Njujorku, iza zatvorenih vrata i sa nekako čudnim tajmingom. Poreski obveznici Srbije platiće štetu i posledice Miladinove zabave. Zašto? Zato što je neki konzularni magarac iz Ministarstva inostranih poslova Republike Srbije izdao putni list koji nije smeo da izda, uprkos jasnom upozorenju suda da to ne čini. Ajde sada da razdvojimo te neke stvari, jer se mešati ne mogu nikako. Nije Republika Srbija razbila tog Brajana Stinhojera, nego Miladin u svom svojstvu privatnog lica. Što se tog vicekonzularnog veseljaka tiče, dužnost države Srbije jeste da ga tuži za konkretna krivična dela koja istraga bude ustanovila. I dalje nije jasno zašto bi poreski obveznici trebalo da plaćaju štetu koju je načinio neki privatni lik; neka plaća sam, ko ga je terao, znao je gde je i kakvi su američko zakonodavstvo i sudska praksa u takvim slučajevima; bio biti misliti pre nego što se pobije u kafani. Ali ne: ovde je napravljena jedna fantastična konstrukcija po kojoj smo super prošli. A da tih devetsto soma dolara bude prikupljeno solidarnim odricanjem osoblja Ministarstva inostranih poslova Republike Srbije, na čelu s ministrom, srazmerno visini plata? To im nije palo na pamet. A da im se pridruži i državni sekretar Slobodan Homen, kad većtako zdušno brani to sumnjivo rešenje?

Moram da upitam nešto što danima očekujem da upita neko od kolega novinara: a šta je sa onih još sto soma dolara? Prvo smo rekli milion, a sada se pominje devetsto soma; kome ide onih sto soma? Neko je bio natuknuo nešto o plaćenoj kauciji. Kauciju je, kako nam kažu, platila porodica Kovačević. Znači li to da i njima treba nadoknaditi tu kauciju koju je Miladin prekršio i izgubio svojim bekstvom? Ako je tako – super! Suština stvari, međutim, svim ovim matematikama i pametovanjima uprkos još nije rasvetljena: ko je na tog nedostojnog vicekonzula uticao da napravi krivično delo; zašto i – što je najvažnije – kako?

Jedna digresija u obliku skoro pa vica; obratite pažnju. Uđe čovek u skupu radnju i zatraži najskuplju košulju. Prodavac donese košulju od sto dolara, a čovek zatraži čarapa u vrednosti od sto dolara. Prodavac donese toliko čarapa, čovek ih uzme i krene. Prodavac kaže: „Gospodine, niste platili čarape.“ Čovek odgovori: „Pa ostavio sam košulju, vredi isto toliko“. „Ali niste platili ni košulju!“ „Pa nisam je ni uzeo“, kaže čovek i ode. (Primer je iz čuvene knjige „Logika i naučni metod“ Koena i Nejgela. Liči li vam to na nešto?

Drugi primer: Infostan se naglo ućutao kad je nastala dreka i škrgut zuba; valjda smišljaju s koje strane sada da se približe našem novčaniku. Da li neko možda pocrveneo? Da li su nekom pocrvenele uši jer mu ih je gradonačelnik čupao dugo i zamišljeno, kako je trebalo? Nema informacija o tome. Naprotiv: svi se ponašaju kao uvređene veličine. Razumljivo: oni su samo hteli da nas pokradu; ništa drugo. Pa kakva su to vremena došla? Ne može čovek ni da izvaćari više nikoga! Sve je to ta demokratija i sloboda štampe!

Iz goreizloženog nazire se jedan određeni modus operandi naše novije administracije i njena psihologija; i to je suština. Oni sebe, naime, vide kao „menadžere“, dakle ipso facto pametnije i stručnije od ostalih. Osim toga, iza njih je stranka čijom su milošću zbog svojih tajanstvenih zasluga postavljeni na ta mesta. Zašto baš oni, a ne neki drugi – e, to je unutarstranačka stvar i nemojte se mešati. Državni činovnici i nameštenici, kakvi su – takvi su, potiskuju se u drugi plan pukom navalom stranačkih kruhoboraca i karijerista koji posao ne poznaju ni toliko koliko ga znaju ti administrativni rutineri. Da bi se taj lanac ishrane osigurao, donose se u Skupštini neodgovorni zakoni, usmereni isključivo na širenje i opstanak administracije. Moj omiljeni ekonomista, Miodrag Zec sa Filozofskog, navodi primer nove lične karte: ona traje pet godina, umesto deset kao do sada; zašto? Zato da bi se ubrale takse i zaposlilo što više ljudi. To se pravda „Evropom“, njenim „zahtevima“ itd. Ti „zahtevi“ ne važe za pasoš, koji je ipak, sa „evropske“ tačke gledišta, dokument mnogo važniji, pa ipak važi deset godina.

Kad smo to videli, razmotrimo našu tužnu budućnost u ovoj svetskoj krizi koju su izazvali bogati da bi od siromašnih oteli još. Jasno je da ova naša vesela država mora da pojevtini i da se svede u podnošljive okvire. To, ukratko, znači smanjenje broja zaposlenih. Ko je prvi na redu za otpuštanje, ako do toga ikada dođe, to jest? Sigurno ne politički imenovani funkcioneri, jer iza njih stoje njihove stranke koje na sebe ne daju. Zbog pomoćnikovog sekretara koji je „naš“, preti pad Vlade, jer ovi naši stranački geniji svojim ljudima nemaju da ponude ništa drugo osim državne službe. Videli ste izraze duboke zebnje zbog ideje da se smanji broj ministarstava. Na kraju će se i smanjiti, ali će se svakome naći jasle da ispred njih na miru preživa. Hoće li se Narodna skupština ikada smanjiti na razuman broj poslanika, oko 100 – 150? Hoće li? Da se kladimo? Hoće li ta i takva skupština ikada preduzeti nešto da administraciju svede na podnošljive okvire? Hoće li bilo koja vlada tako nešto predložiti? Da se kladimo?

Tako smo dobili nešto suprotno Darvinovoj teoriji razvoja vrsta. Mi imamo neprirodnu, štaviše protivprirodnu, selekciju u okviru naše političke i administrativne klase. Uspevaju neuspešni i – još gore – pokvareni, jer su stranke „iza njih“. Stranke su nadmeno ravnodušne spram narodne brige i javnog interesa. Čak se i ne stide da to priznaju, bestidno i uz jevtini cinizam. Ovo je otišlo predaleko.