Bliži se vreme kada će neko morati da sedne i napiše jedan Manifest, vek i po kasnije. Samo da to ne bude Slavoj Žižek, jer će to tada imati hiljadu strana i niko neće razumeti ništa; mogao bi Džoni Štulić da proba, ionako sedi dokon. Pa da zasučemo rukave, spremimo motke (i kofe s govnima) i krenemo da pravimo Petu Internacionalu, jer su se četiri već ugruvale (Treća baš epohalno). Da za himnu uzmemo nešto od Boba Dilana ili Lenarda Koena, svejedno, umesto otrcanog „Ustajte svi prezreni na svetu“. Pa kad poslednji korporativni menadžer bude obešen o creva poslednjeg pohlepnog bankara, završili smo posao sa Superhikom.
Zašto sam nervozan, upitaće me na radikalski način neki Aca Vučić. Zato što više nema nikoga da zastupa životne interese najamne radne snage, koja se nekada zvala proletarijat, a danas „zaposleni“ ili (u Hrvata) „đelatnici“; sve samo ne radnici, jer to nije politički korektno za naše novokomponovane antikomuniste. Gledam hrvatski primer: svaki put kad radništvo nešto zatraži ili gunđa, lopovska banda na vlasti (HDZ ili SDP, svejedno) odbrusi im da je „samoupravljanje“ prošlo, da su „jugokomunistički nostalgičari“ i da neka jedu govna. Ni ovde nije bolje: antikomunizam je lozinka (srpski: password) za prijem u „politički korektne“. U Srba i u Hrvata antifašizam je pojava politički sumnjiva. I treba da bude jer je u neposrednoj vezi sa idejama i baštinom levice, a levica je čifutska ujdurma, kao što znamo (piše u tolikim knjigama koje se ovde prodaju, a i Mita Ljotić je lepo objasnio, pa ga sada treba rehabilitovati, dati ulicu i spomenik).
Dakle, nema nikoga da politički progovori o najamnoj radnoj snazi, radništvu, među svim raznim strankama. Neke od tih stranaka ugurale su se u Socijalističku internacionalu (onu Četvrtu), među iste takve kao i oni. Do sada odudara jedino Fransoa Oland, ali dokle će – ne znamo. Svi ostali iz te, kao fol „leve“ tevabije, na čelu sa Demokratskom strankom u nas i SDP u Hrvata, spadaju u stranke ekstremnog centra, gde je ionako gužva.
Kao prvo, treba napraviti prave sindikate, jer su ovi postojeći neupotrebljivi, politički infiltrirani i profesionalizovani kakvi su već. Da imamo prave sindikate znaćemo onoga dana kad organizuju pravi generalni štrajk; eto im braće Grka i drugih evropskih prezrenih na svetu, pa neka uče. Na dan 14. novembra imali smo štrajk evropske radničke klase; kakav-takav, ali od nečega se početi mora. A da bi se to desilo, treba nam radnička solidarnost. A da bi se radnička solidarnost uspostavila, treba nam otrežnjenje od nacionalističkog opijuma za narod.
Nije, naime, ni radnička klasa nedužna u ovoj opštoj propasti i ugnjetavanju. Ko je glasao za Slobu i Franju onomad? A sada cvile da su gladni, kad su im Slobini i Franjini tajkuni popili krv, rasprodali njihove fabrike i pokupovali BMW X7, jahte i avione, sve na „patriotskoj“ osnovi. Glasali ste – gladujte. Nego, sada pamet u glavu, radnička klaso, pa sve od početka: crveno barjače, samouprava, a valjda se nađe i neki Svetozar.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
