O Kosovu i UNS-u, opet

Izvinjavam se, časni sude, mnogo se izvinjavam, bilo je iz nehata i molim da mi se skrušeno kajanje i naivna iskrenost uzmu kao olakšavajuće okolnosti. Sve je to u okviru veoma istančanih pravnih finesa kojima gospa Ljilja objašnjava zašto je ta presuda „politička“, pozivajući se ponovo na analogiju sa Kosovom, što je bila bestidnost i prvi put, a sada je još i neukusno.

To da je UNS nepravedno oštećen takođe ne sledi iz gospa Ljiljinog osvrta na moje prejezovito žitije. To da sam ja lice „moralno sumnjivo“ i „politički kvarljivo“, spada u mahalske uvrede, što je posebna tema koje se ne klonim; ali ne spada u meritum spora. Ajmo onda prvo to da rešimo: ja priznajem da sam moralno sumnjiv, a ko je bez greha, neka ispali prvi metak. Jeste: poželeo sam ženu bližnjega svoga u srcu svojemu; kršio sam Hašku konvenciju iz 1899. samo kad sam baš morao; Suharevsku konvenciju iz 1928. nisam prekršio nikad; oca i mater sam poštovao; na bližnjeg svojeg lažno svedočio nisam (za razliku od nekih članova i većine rukovodilaca UNS-a); ne marim ko je član UNS-a, a ko NUNS-a, ovo je slobodna zemlja, eto ih tamo u miru Božjem. Moj moralni lik takođe nije od značaja za meritum ove parnice.

Na okolnosti ostvarenih kontakata sa stranom štampom i izvesnih zaštitnih prsluka izjavljujem sledeće: nedeljni list Vreme bio je 1992. i 1993. najcitiraniji izvor informacija u regionu, jer se bavio poštenim novinarstvom. Pomenute zaštitne prsluke (komada dva) nisam „dobio na poklon“; zaplenio sam ih i o tome izdao odgovarajuće potvrde o oduzimanju predmeta (detalji će biti saopšteni u mojim posthumnim memoarima); uostalom, oba ta prsluka poklonio sam policijskim sindikatima u Srbiji (možda preuranjeno, kako vidim). Na okolnost o letenju avionima NATO u misiji bacanja hrane padobranima enklavama Srebrenica i Žepa, januara 1993. imam da izjavim: jeste, istina je, ali nisam bio „ljubazno pozvan“, nego sam se jedva ugurao, jer je to bila prilika koju savestan novinar ne propušta, ako već ima neke šanse. Tom prilikom umalo nismo ubili koleginicu Megi O'Kejn iz londonskog i mančesterskog Gardijana, koja je zanoćila kod nekih dobrih ljudi u blizini Žepe: na jednom kontejneru nije se otvorio padobran, pa je tresnuo nekoliko metara od kuće gde je Megi spavala (oko 3 sata ujutro); posle, kad smo sravnili priču, bila je jako ljuta na mene, kao da sam ja kriv.

Na okolnost da sam „politički kvarljiv“ imam da kažem: moja politička (i još neka druga) uverenja stabilna su i uglavnom ista od 1971. Od gospa Ljilje (kao ni od bilo koga drugoga, uostalom) nisam očekivao da se s njima slaže; daleko bilo. Gospa Ljilja kaže da smo radili zajedno i da se ni tada nije s mojim moralno-političkim likom i delom slagala. Došla je, kaže, u Vreme zato što „u režimskim medijima u ono vreme nije bilo moguće izražavanje drugačijeg mišljenja, baš kao što to nije moguće ni danas, u Srbiji u kojoj je NUNS blizak strankama na vlasti i u kojoj je sloboda štampe na izuzetno niskim granama“. Ta tvrdnja me zbunjuje, valjda zato što sam slabe pameti, sporo shvatam i teško se izražavam. A zašto, molim, u režimskim medijima nije bilo moguće izražavanje „drugačijeg mišljenja“, a u Vremenu jeste? Da li je UNS na tu temu ikada išta izjavio? Ne sećam se. Da li je UNS ikada išta rekao o Šešeljevom i Vučićevom Zakonu iz 1998? Je li UNS ikada nešto rekao o bestidnim lažima režimskih medija za vreme ratne psihoze i eskalacije? Ne sećam se, ali ni Ljilja Smajlović, koja se tada bavila po SAD kod raznih nevladinih organizacija. Ljilja Smajlović trpela je „moralno sumnjivog“ i „politički kvarljivog“ mene u Vremenu i zaista: naši su odnosi bili korektno kolegijalni i nadasve službouljudni. Ne mislim da joj se obraćam sa „vulgarnom familijarnošću“, jer smo i tada bili na „ti“; vulgarna familijarnost bila bi da je – na sarajevski način – oslovim kao „Smajlušu“ ili „Zlajinicu“, ali ja to ne činim, mada mi se reč „mahaluša“ javila kao iskušenje.

Na okolnost da sam se marta 1999. našao u Zagrebu izjavljujem: pošto sam krajem februara napravio valjda poslednji intervju sa Slavkom Ćuruvijom, 2. marta 1999. otišao sam u Zagreb da bih pratio suđenje Dinku Šakiću, zapovedniku koncentracionog logora Jasenovac. Tu me je zatekla eskalacija krize i moj glavni urednik rekao mi je da u Zagrebu ostanem. Hteo sam da se vratim, ali me je 11. aprila 1999. u 18:55 Srđan Kusovac obavestio putem kratkotalasnog radija da je Slavko Ćuruvija ubijen u svom haustoru. U Zagrebu sam, dakle, ostao ne iz straha od NATO bombi, već plašeći se zarđale kašike Voje Šešelja i Ace Vučića i škorpiona M-84 Mire Marković. Ta Ljiljina aluzija liči mi na ono iz prve Jugoslavije: „A gde si ti bio kad sam ja poginuo na Kajmakčalanu?“.

Imam još da dodam sledeće: moja novinarska delatnost u ovim ratovima čitaocima Vremena i drugih publikacija poznata je, pa se neću zadržavati. Na okolnost da je sada, kao i za Miloševića, nemoguće izraziti drugačije mišljenje, imam da izjavim: u Vremenu gđa Smajlović uvek može da izrazi mišljenje, sve i kad je „drugačije“. Ona je, za nenarodne vlade Voje Koštunice, s visine glavne urednice mene prekorevala zato što ne uvažavam blesave teorije Nikole Vrzića o „trećem metku“ itd. Tada je bila „bliska“ vladajućem režimu i to joj nije smetalo.

Ovu službenu belešku potpisujem dobrovoljno i na njen sadržaj primedbi nemam.