Oldtajmeri

Tako sada gledamo kako Toma i Aca prave Ivičinu vladu. Prvo je Toma dvaput progovorio na lakat (šta će: to je jače od njega), pa se sada uz velike napore uzdržava. Onda je Aca rešio da postane novi Ranković Aleksandar i da pod svoj šinjel uvuče sve Službe osim Policije koja ionako nikome ne treba osim u demonstracijama (zato su im plate tako male). To je zato što su im obični kriminalci „idejno bliski“ (L.P. Berija), a oni ideološki neprijatelji su im zaista opasni. Leka Vučić sada pravi novu Oznu, nešto od čega su i komunisti ubrzo odustali. Ali, to je druga priča.

Nego da mi vidimo nešto drugo: ministra kulture. Taj inače sumnjivi portfelj dobio je koloritni veseljak Braca Petković, poslastičar (uf! nije prvi…), kolekcionar starina i vlasnik ozbiljne zbirke starih automobila, oldtajmera. Slučajno je, čujem, dužan državi nekih osam i po miliona dinara poreza i bio je pred plenidbom imovine, pa mu je sada valjda malo lakše. Pa neće valjda ministra fendovati (kako se kaže u Banatu)? Da je samo to – ni po muke. Problem s novim ministrom, međutim, ozbiljniji je od poreza. Čovek se do sada isticao kojekakvim nepotrebnim izjavama na liniji ekstremnog nacionalizma i klerofašizma. Sada kaže da će zavesti „patriotizam“ u kulturu, pa valjda i u javno informisanje koje mu spada u sektor. Uhapsio bi Olivera Frljića, to je rekao glasno; ko zna koga bi još hapsio o čemu misli tiho. Povrh svega toga, bio je saučesnik u promociji memoarske proze onog višegradskog krvoloka Milana Lukića, kada je svoj muzej oldajmera ustupio čuvenoj ekipi teoretičara antisrpskih zavera, omatorelih zaguljenih antisemita, lucprdastih TV voditeljki i sličnog polusveta iz „patriotske „ industrije, sa sve Vjericom Radetom i šešeljevcima koji su tu prozu štampali.

Sva je prilika da u Srpskoj naprednoj stranci nije sprovedena principijelna diferencijacija (kako su to komunisti zvali). Budnost je popustila, inače se Braca ne bi njuškao sa Šešeljevim nepreporođenim nakotom – ili ne bi postao ministar. Biće da je reč o kadrovskoj iznudici, čega smo se od početka plašili kad je o SNS reč. Taj nepotrebni kadrovski potez doveo je u sumnju Tomino i Acino deklarativno ograđivanje od Šešelja i njihovu tranšupstancijaciju u stranku proevropskog desnog centra. To im nije trebalo, a sada će se novinari zabavljati.

Ministar kulture portfelj je inače marginalan; kakvih smo ih sve imali: Kojadina (pekar, a ne poslastičar) koji je držao uvoštenog Dražu pred vratima i savetovao novinarima da ne stanuju u prizemlju ako očekuju da ih neko ubije; Peđicu Markovića koji je u školi života završio za „državnika“; te neke bezbojne Bradiće i slične. Sve sam polusvet, hvala lepo. Problem je što u taj resor spada i javno informisanje; ne znam zašto, ali je svakako bolje od ministarstva informisanja (setite se Vučića; ja ga ne zaboravljam). Sada Leka Vučić priča o ukidanju Zakona o informisanju. Nemoj, Aco, matere ti!