Opasna igra

Država ne sme i ne treba taj monopol da deli ni sa kime, pogotovo ne sa ekstremističkim nasilnim grupacijama koje su sada shvatile da mogu da je ucenjuju, da uspešno prodaju moguću štetu od sebe tako što će pretnjom nasiljem iznuditi političke ustupke. „Pretnja je senka predmeta“, kaže čiča-Klauzevic; onaj ko preti može – i ne mora – pretnju da ispuni; ako ne mora, pobedio je; ako ga se navede da je ispuni, videćemo da li blefira. U ovakvoj situaciji koju u Srbiji imamo, država je pred pukom pretnjom popustila, što može – i ne mora, ako se država opameti – da bude veoma opasno. Reč je o procesu postepenom: popuštaš jednom, pa drugi put i dok se okreneš – imaš diktaturu ulične rulje ohrabrene popuštanjem.

Nagađam da su razlozi zbog kojih ova vlast popušta uličnoj rulji i od nje zazire dvojaki. Prvi razlog je ideološke prirode: ulična rulja (koja to odlično njuši) zna da je ovoj vlasti idejno bliska, da vlast tiho (osim Palme koji je barem iskren) misli ono što oni glasno viču. Ni to nije tako jednostavno: ova vlast nema ideologiju; ona od Crkve traži i dobija podršku čiju prirodu ne razume, niti je zanima. Ova se vlast (kao i prethodna, Tadićeva, u obe svoje emanacije – sa Koštunicom i bez njega) uzda u veštački i isprazni mitološki nacionalizam: ako je Slobi tako dobro išlo, zašto ne bi i nama?

Drugi razlog taktičke je prirode i svodi se na pravdanje i izvinjavanje, a sve zbog prvog razloga. Eto, mnogo su jaki, hoće da biju, videli ste do sada oko utakmica, pa oko prethodnih Parada ponosa, pa u epizodi „Kosovo za patike“, pa oko Bajrakli džamije… Zajebani likovi, nije se kačiti s njima… Pod mojim prozorom, na školskom zidu, ima grafit „Jači smo od države!“. Ako oni prete – slutim da tako ide razmišljanje kod Vučića-Dačića – mora biti da misle ozbiljno. Onda se donese „bezbednosna procena“ koju svako od nas može da predvidi; pa se pridruže policijski sindikati koji, naravno, ne vole da piju batine i ne zameram im nimalo (na kraju oni stradaju); pa medijska podrška „nacionalno odgovorne“ klerofašističke poluinteligencije, pa licemerna moralistička zanovetanja itd.

Posle svega toga, oni postanu „jači od države“, kao što lepo piše na zidu. To je zato što država sebe ne razume. Država ne sme da deli monopol na nasilje ni sa kime – koliko god joj bio simpatičan; to vodi u propast, u Vajmarsku republiku. Svako ko je dopustio i podsticao stvaranje i jačanje uličnih armija građanskog rata gorko se pokajao – ili je na njihovoj moći trijumfovao; a taj je trijumf u načelu bio uvod u katastrofu.