Pacovska rupa

Kaže mi jedan pouzdan izvor pre neki dan da je ovaj Joca Amsterdam bio poverljivo lice Jovice Stanišića od početka (1991) i da ko je bio čovek za vezu (znam i njega: iskusni matori udbaški lisac). Uostalom, jeste Jocu u Bugarskoj uhapsilo i našlo mu pri tom službenu legitimaciju ovlašćenog službenog lica MUP Srbije, ali tada su legitimacije bile iste za sve – za državnu i za javnu – i svaka ulična baraba imala je takvu istu. Ovo sada je većpreciznije i vodi nas do neizbežnog i banalnog zaključka da je firma Jovice Stanišića bila osim za heroin zainteresovana i za kokain, što teško može da nas iznenadi. Jeste da je potražnja manje stalna i stabilna, ali su profitne stope takođe veoma visoke, a mala para veseli čoveka, kao što je poznato.

Jovicu i Frenkija sada je opet pozvalo da se ukažu u Hagu po nekim sasvim drugačijim optužbama. Nije da i mi ovde ne bismo imali šta da ih upitamo, ali oni tamo imaju prednost, a ovima ovde nedostaje hrabrosti i političke volje. Imali su kad, uostalom, ali nisu. Na pitanje kako je Jovica Stanišićuspeo da se provuče kao pas kroz rosu (pokis’o mu samo rep) sve do onog nepristojno užurbanog slanja u Hag tokom vanrednog stanja, dobijaju se razni zanimljivi odgovori. Jedan drugi iskusni udbaški lisac, nešto mlađi, opisuje taj zazor od Jovice ovako: „Zamislite ogromnu septičku jamu na kojoj je skoro hermetički zaptiven poklopac. Taj se poklopac zove Jovica Stanišić. Ako ga dignemo, podavićemo se svi u govnima“ (sic!). To „svi“ je, s njegove tačke gledišta, cela naša politička i bezbednosno-obaveštajna klasa. Ne vidimo da običnom poštenom svetu preti opasnost od tog Jovičinog biblijskog potopa, ali zazor u krugovima vlasti ipak ostaje. Drugi odgovor od podjednako kompetentnog lica bio je da u vlasti nije bilo, niti ima bilo koga ko bi se usudio da Jovici na informativnom razgovoru postavi bilo koje relevantno pitanje. Drugim rečima, Jovica je zaslužio kompliment „Miloševićev Žozef Fuše“: zna sve o svakome, a to što ti svi o kojima on sve zna nemaju čistu savest, njihov je problem. DB je, dakle, „zatvorila krug“, kao u onom starom filmu.

Jovica je Stanišićod Službe bio napravio nevladinu organizaciju i povezao je sa još nekim zločinačkim organizacijama poput Savezne uprave carina pod Bracikom Kertesom (koji je takođe iz nekog – valjda istog – razloga i dalje nedodirljiv) i još nekih državnih organa i političkih stranaka, koje ćemo sada izostaviti, ali oni znaju ko su. Tako je napravljena piramida moći i pljačke maskirana „nacionalnim interesom“ i odgovarajućim „službenim tajnama“. Pod zaštitom i ugrađivanjem Službe stvorena je pacovska struktura zaslužnih umetnika. Ta je struktura, tj. zločinačka organizacija, po prirodi stvari težila prenaseljenosti. Kao što znamo iz mikrosociologije pacova (ima to kod Konrada Lorenca lepo objašnjeno), prenaseljenost nosi konkurenciju u kojoj pobeđuju jači i pametniji. Ta je prirodna selekcija u ovom našem slučaju bila prepuštena članstvu, pa smo tako došli do tih nekoliko stotina nerasvetljenih ubistava unutar pacovske rupe. A zašto bi ih neko i rasvetljavao, kad je rečo poželjnom procesu prirodnog odabira? Ta ubistva ulazila su u planirani i očekivani „kalo“, da ne kažemo kolateralnu štetu: „puče puška, pade prazna glava“, što reče Krleža jednom o nečemu sličnom („Banket u Blitvi“).

Prirodni je odabir, kako izgleda, bio uspešan. Svaki teoretičar sistema i teorije igara kazaće vam da inteligentno smišljen sistem teži da postane samoodrživ (self-supporting); treba ga samo upaliti „na gurku“. Za razliku od pacova, međutim, ovi naši glodari pate od preterane pohlepe, halapljivosti i bezgranične sujete, zbog čega na kraju i stradaju. Iz toga se može izvesti zaključak da su pacovi pametniji: oni se međusobno proždiru sve dok se ne povrati prethodna demografska ravnoteža u kojoj zajednica funkcioniše normalno na osnovu raspoloživih resursa hrane.

Ova priča sa organizovanim kriminalom ciklična je: u regularnim intervalima ona poslovična bara postaje pretrpana krokodilima, to jest u rupi se pojavi višak pacova. Onda dolazi do „nemilih događaja“.

E, sad: da se neko bio potrudio da deratizuje Jovičino leglo glodara, a mogao je, sve bi to izgledalo drugačije. Ovako nam Joca Amsterdam i drugi umetnici koje znate hodaju okolo na slobodi, suđenja im se vuku kao krizna godina sve u nadi da će doći do obustave zbog sačekuše, voze se u skupim kolima, kupuju nekretnine i bave se „hedge“ investicijama iz Centralnog zatvora. Pri tom, kako izgleda, usput i uklanjaju moguće svedoke, iznuđuju zaštitni reket i uopšte ne menjaju ni stil života, ni stil poslovanja. Ko je ubio Luku Pejovića iz slučaja Ćuruvija? Ko je ubio onog Jekića iz Loznice iz slučaja Arkan? Ko je ubio ovu dvojicu iz rendžrovera? Gde je onaj Željko Milovanovićsa boravištem u Somboru, Monoštorska bb, iz slučaja Pukanić? Dokle će se zaslužni umetnici iz Republike Srpske sklanjati u bezbednost Republike Srbije (Novi Sad, u konkretnom slučaju jedne bande iz Istočnog Sarajeva koja se čak i MUP-u Republike Srpske većpopela na glavu), a sve pod zaštitom svojih ratnih drugova?

Evo još jednog primera: tokom perioda 1992-1994. postojala je, po tvrdnji jednog svedoka koji još nije i saradnik, avionska veza Beograd-Varšava putem izvesne „Miki Maus“ kargo aviokompanije (brojevi aviona i imena pilota poznati su). Zna se ko je u Poljskoj dočekivao teret; zna se i ko ga je odavde slao. U jednom trenutku se pojavila razlika između tovarnog manifesta i stvarne mase tereta, pa je ispalo da je umesto nekog deklarisanog kavijara (kavijara!) bilo 380 kg. heroina, što je dovelo do određenih problema. Na molbu poljskim kolegama da te navode (precizno dokumentovane imenima, mestima i vremenima) istraže, stigao je odgovor da se u to ne valja petljati, jer je previše opasno. S one strane, naime, stajala je jedna nevladina organizacija veoma slična ovoj našoj. A što bi Poljaci bili bolji od nas? I kod njih je „tranzicija“, a u tranziciji valja čuvati i štititi uložene investicije…

Ukratko, sve dok se ne razbuca ta pacovska struktura moći i ne otvori ta septička jama, pa neka smrdi do mile volje i nek se u njoj podave oni koji su je punili, nema nama srećne budućnosti.