Parničari

 Onda je, pred samo novogodišnje veče, izjavio da će Srbija Hrvatsku tužiti za genocid, jer da su se on i premijer Mirko Cvetković oko toga dogovorili. Vuka Jeremića nije pominjao, ali mi se čini da bez njega to nije išlo: teško da je svadljivi Vučko propustio tu priliku.

Tu nešto tandrliče, rekli bi Ličani (na čijim će se leđima ta stvar opet slomiti). Lepo su im iskusni i svetski poznati profesori međunarodnog prava govorili da se okanu ćorava posla, jer da niti hrvatska tužba, niti srpska protivtužba nemaju nikakve šanse – a ni smisla. Vojin Dimitrijević im je strpljivo objašnjavao; Rade Stojanović, koji je pri tom još i naš ambasador kod Holandeza, lepo im je javno rekao da to ne rade (ne znam je li ga Vuk Jeremić zbog toga ukorio i kaznio procentom od plate).

Podsećam takođe da se Hrvatska setila da svoju tužbu za genocid podnese tek 1999, pa da se tako pridruži cipelarenju već poražene i upropašćene Srbije. Slično tome, Srbija se tek sada setila da Hrvatsku tuži za genocid, mada je stanje zatečeno 1995. nepromenjeno. Obe su tužbe, dakle, očigledno politički obojene i namenjene unutrašnjoj potrošnji. Štaviše su i licemerne.

Sve je to, dakle, sprdnja s međunarodnim pravom i smaranje javnosti proverenim metodom gumene koske koja se baca narodu da glođe. Hrvatska politička klasa tada je imala interes da se tužaka; sada ima interes da tu stvar podgreva preteranim reakcijama na najavu srpske tužbe: imaju frku sa predsedničkim izborima, pa ova priča odgovara pre svega Milanu Bandiću, koji se udvara desnici i Crkvi, dok je Ivo Josipović u toj stvari mnogo razumniji i uzdržaniji.

Kome, međutim, u Srbiji odgovara ovo nepotrebno tužakanje? Je li ono odraz onog parničarskog mentaliteta svojstvenog podjednako zagorskim kumekima i šumadijskim gedžama? Bilo bi im mnogo pametnije da su na tu protivtužbu zaboravili i arhivirali je, a podneli samo hladno-činjenični odgovor na tužbu Hrvatske, koja ionako nema šanse. Odgovara desnici: onoj Koštuničinoj sekti, Veljinim prostacima i radikalima obe pasmine. Zašto Boris Tadić i Cvetkovićeva vlada časte desnicu ovakvom prilikom? Zato da im ne bi naprđivali ako tužbu ne podnesu? Sve i da je ne podnesu, primedbe desnice bile bi podnošljivo dosadne – kao i obično – i ništa više od toga, kao i do sada. Kosta Čavoški, Milan Bulajić i oni koji su uzeli pare pišući najavljenu prateću istorijsku argumentaciju o „genocidnosti Hrvata“ užasnuli bi se, pa bi ih prošlo. Ta najavljena „prateća argumentacija“ miriše na 1991. godinu, uostalom. Ne bi me začudilo da krene od one – beše li 1525? – godine kada su Hrvati počeli da kolju Srbe, kako piše po nekakvim udžbenicima. Otprilike mogu da zamislim s kakvim izrazom na licu će sudije Međunarodnog suda pravde u Hagu to da čitaju, pošto se tužba ima odnositi na period 1991 – 1995.

Sve mi to nekako izgleda kao epidemiološki problem: tvrdim već godinama da je DSS zaraza, a ne stranka; period inkubacije po stupanju u tu sektu je oko dve nedelje, a nakon toga nastupa hronični gubitak smisla za razlikovanje ispravnog i pogrešnog, dobra i zla (ovo prvo je kobnije. Tu već ulazimo u pitanja filozofska, u „strahovitu pretpostavku Šopenhauera i Berklija“ (Borhes) da realni svet ne postoji izvan našeg uma. Da li je Kosovo u Srbiji i kad niko o tome ne misli? „Credo quia ad absurdum“, kaže Dobrica Ćosić (SIC!). Kako je moguće da hrvatskog genocida nije bilo, kad ja znam da ga je bilo, pa štogod neki tamo sud presudio? Nemojte mi činjenice navoditi kao argument (Saša Tijanić, svojevremeno). Ovo je slobodna zemlja i svako ima pravo na svoje mišljenje, kako je odavno upozorio savremeni američki filozof Hari Kalahan. Ali: zašto bi Boris Tadić morao sva ta mišljenja da uzima u obzir kao stvarno relevantna? Da se nisu drugovi iz Demokratske stranke zarazili tokom koalicije s Koštunicom?

Vratimo se, dakle, u stvarnost: ta budalaština sa bezizglednom protivtužbom na podjednako bezizglednu tužbu imaće (i već ima!) svoje realne posledice po sudbinu Srba u Hrvatskoj. Slobo i njegovi sadašnji apologeti žrtvovali su ih još pre dvadeset godina („Nabijte ih na kolac, briga nas“). Preživeli su nekako, pljuvani kao „Tuđmanovi Srbi“ i korišćeni kao dežurni krivci za sve, sagradili su sebi iznova mesto i oslonac u hrvatskoj politici uprkos pasivnom otporu većine, a sada ih Srbija sapliće ovako. Je li neko od Tadićevih marketingaša razmislio kakve će posledice ova slaboumna priča sa protivtužbom imati na Srbe u Hrvatskoj? Ej: to su živi ljudi tamo!

Briga njih za žive ljude, u Hrvatskoj ili na Kosovu.

Teško nama.