Pilići i lonci

Tog mudrog upozorenja setio sam se opet, usred ove tarapane oko mlađanog Laze Krstića, najpoznatijeg Nišlije posle cara Koste. Ne sumnjam ja nimalo da je Lazar dečko pametan i obrazovan; naprotiv, kao što se vidi iz biografije i karijere. Izvinjavam se, ali takav je bio i Boža Đelić, a tek Vuk Jeremić… Imali smo i onog jednog Aleksandra Radovića što nije hteo da se slika za novine i kretao se u sumnjivom društvu, ali je taj shvatio na vreme i pobegao u ceo svet.

Lista uvoznih „eksperata“, kao što su nas kolege već podsetile, podugačka je: od Rade Milentijevićke (za koju još ne znamo za šta je bila stručna, osim da lepo živi), Milana Panića itd, pa do mučenog deda-Avrama, koga smo prvo lakomisleno izvezli, a onda mu upropastili život. Za Slobe smo imali razne uvozne kadrove, osim ekspertskih: humanistu Šifera, pa dvaput propalog kandidata za engleski Donji dom Džona Kenedija (on beše neki Gvozdenović, valjda“).

Nego, vratimo se ozbiljnim stručnjacima, pustimo humaniste. Sloba je Avramovića potrošio i bacio. Boža Đelić uspeo je svašta za svoje karijere ovde, ali su ga izlaktali razni, pa mu se dosadilo, kako vidim. Vuk Jeremić uzleteo je i sada ne ume da se vrati, ali neka: koji ga nema, bez njega se može, kako kažu seljaci. Ovaj Slovenac Simič na čelu poreske uprave još se drži.

Ima tu, kako se čini, neki dublji, inherentni, kako da vam kažem, problem. Ti u belom svetu pametni i sposobni ljudi dođu ovamo puni nade i spremni da porade u narodnu korist. Posle nekog vremena tiho se u sebi upitaju: Bože mili, kud sam zašo“ Izgleda da su pravila igre ovde nekako drugačija nego tamo, na tom nekom Jejlu, Oksfordu, Harvardu ili po Volstritu, industriji i bankarstvu. Ne moramo tako daleko i toliko visoko: moja drugarica, građevinski inženjer, izbegla iz Hrvatske, kad upozori svoju šeficu da nešto ne bi trebalo tako, jer da nije po propisima i struci, dobije odgovor „ a ti se vrati u Hrvatsku, ako ti se ne sviđa.

Ovde, dakle, sve može, ali naši eksperti „školovani na strani“, kako se nekada govorilo, to ne shvataju odmah; kad shvate, obično je prekasno. Milan Panić, na primer, bio je 1992. pomislio da je on zaista savezni premijer. Dalje znate. Ovde se, na primer, misli da postoji fudbal, dok je, međutim, fudbal samo izgovor za reklamiranje piva. Molim: uzmimo ovih nekoliko kandidata za Darvinovu nagradu što ih je policija pre neki dan digla. Nije ih mrzelo da se angažuju onoliko, sve ne bi li neko nekoga „pobedio“ sa sedam golova, a cela ta muka, gnjavaža i hapšenje zbog ciglih 170 hiljada dinara (da su barem evrići).

Novi ministar finansija „ako to postane, to jest“ Lazar Krstić trebalo bi prvo da prouči takve primere, ako misli da upravlja narodnim parama. Ako samo u fudbalsku mafiju uđe i utera im utajene poreze, već je pobedio. Ako ga ne ubiju u međuvremenu; s njima se nije zajebavati. Ne znam šta mu je (Lazi) Aca Vučić napričao one večeri kad se prevario da pristane. Sve mi se nešto javlja da je i Aca jedno od te piladi koja traži lonac i na kraju ga nađe.

Teško je, naime, izaći na kraj sa tom lepljivom masom korupcije i kriminala, sa tim rojevima zelenih muva-govnara koje zuje oko države i njenih poreskih para koje, naravno, obezbeđuje i trebalo bi da čuva Ministarstvo finansija. Svako ima stranku, stranka ima svoje koje mora da čuva, pazi i obezbeđuje im sinekure; para dupe vrti, pa vi sad vidite…