Poraz bez utehe

Tako se cela ekipa osetila olakšano i sada sebi diskretno čestita veliku pobedu nad „izdajničkom i marionetskom“ vlašću koja je htela da Srbe istrebi „belom kugom“, bludnim radnjama od kojih se srpskom đaku suši kičma i uopšte tim jevropejskim podvalama oko „ravnopravnosti, slobode izražavanja, prava manjina“ i već to. Uzaman je Boris Tadić na komemoraciji u Jajincima principijelno pominjao sve te neke antifašističke vrednosti, slobodu, toleranciju i ostale trice i kučine: bruka od petka ostaje.

Da cela ta priča neće na dobro izaći videlo se u trenutku kada su se sastale delegacije Policijskog sindikata Srbije (najvećeg od nekoliko) i „Dveri Srbskih“ i izdale svoje konzilijarno mišljenje da Paradu ponosa treba „odložiti“ itd. Nezavisni policijski sindikat Srbije barem je pokušao da se izvadi svojim procenama da se za nedelju spremaju paljevine i ozbiljniji nasilni akti, ali je na tome ostao. Poznajem vođstvo Policijskog sindikata Srbije: to su ljudi pametni i razboriti, pa sam se veoma začudio, da tako kažem… Dobro: razumem ja policajce koji nekako ne bi da piju batine; to je ljudski. Imajmo u vidu i da je nedostatak političke i druge podrške policiji u ovom slučaju igrao ulogu: ljudi su obeshrabreni. S druge strane, uveren sam da policajci veoma dobro znaju šta su te „Dveri“: krovna ideološka podrška za sve one koji reč „ideologija“ ne umeju ni da izgovore, ali su im dela jača od reči. Sama ta okolnost da su se dve takve grupe ljudi kao što su policajci i „Dveri“ sastale i sporazumele već je zabrinjavajuća. Urođena odvratnost prema batinama naterala je policajce da se obrate tamo, a ne svojoj državi; kao da su procenili da od države vajde imati neće. E, to je već poraz mnogo ozbiljniji nego što izgleda. Još gore su bile izjave ministra Dačića: eto, ni tamo, ni amo, mi ne bismo ako baš ne moramo, nije bezbedno, samo mi pijemo batine, ‘ajde se dogovorite već jednom, gde je politička volja itd. Dačić je tako „političko-bezbednosnu“ situaciju raskvasio, razblićkao i rastresao. Kad ministar tako – šta je ostalo nama, pomislili su policajci. Kad ministar tako, mi smo pobedili, pomislili su ekstremno desni i klerofašistički ideolozi. Nemojte misliti da nisu odmah shvatili slabost svog protivnika, države! Imaju oni i te kakav njuh da tuđu slabost namirišu odmah; to im jedna od bitnih osobina.

Tako se desilo da se nađu dva neočekivana partnera. Već je rečeno da je „nužda uzrok čudnog društva u krevetu“ (dipl. ing. Marfi), ali ovo je mnogo gore. Posle ovoga ne bi trebalo da nas začudi ako Policijski sindikat Srbije primi u posetu zajedničku delegaciju svih „srbskih“ navijača na čelu sa onima iz FK „Rad“ i da im ta delegacija oprosti što ih je toliko puta tukla. U skladu s tim Uroš će oprostiti Trajkoviću i tako dalje. Ostaje još samo da udbaši oproste Ćuruviji, Stamboliću, Vuku i SPO, Đinđiću i još nekima. Neće više „udariti Srbin na Srbina“, Srbi će da se „slože i obože“ i eto nama radosti.

A šta je, pitaće neko, država mogla da uradi? „Društveni odnosi“, što reče Rade Bulatović onomad, nepovoljni su, je li… Zašto nepovoljni? Za koga nepovoljni? Za ulične nasilnike, očigledno, nisu nepovoljni: njima je uspelo. Da je bilo malo više građanske hrabrosti, državničke vizije i političke odlučnosti, ova vlast mogla je već jednom da stane na zadnje noge i konačno se usprotivi nasrtljivoj ekstremnoj desnici – umesto što stalno popušta i pokušava da joj se nekako umili. Mogla je od početka da zauzme odlučan i beskompromisan stav; da jasno kaže da ovde nije reč o nekakvoj tamo LBGT populaciji, jer to je jevtini izgovor; ovde je reč o nečemu mnogo važnijem – o tome ko kontroliše ulice, ko ima monopol na legitimnu primenu sile. U subotu je ova vlast implicite pristala da taj monopol podeli. Koliko još treba da to prizna i eksplicitno?

Ova vlast je – taktički gledano – mogla svoju odlučnost (ako je odlučnosti uopšte bilo…) da izrazi čitavim nizom što javnih, što diskretnih poteza. Da podvikne, da uhapsi koga treba, da prihvati izazov uličnih nasilnika i suprotstavi im se na terenu, gde se radnja jedino i radi. „Pretnja je senka predmeta“, poučava nas politici i „društvenim odnosima“ stari gospodin Klauzevic; ako nema predmeta, pretnja je blef. Ispada – i to je zastrašujuće – da ova vlast misli da je pretnja dovoljno stvarna i da je predmet dovoljno veliki da bi se podvio rep i popustilo pred nasrtljivim nasilnicima. Ponavljam: nije ovde reč o gejovima i gejkama, o „ljudskim pravima“, „slobodi izražavanja“ itd; ovde je reč o tome ko je u ovoj zemlji na vlasti. Imali smo oružanu pobunu JSO, pobunu čiji cilj je bio rušenje ustavnog poretka, pa ni tada vlast nije reagovala odlučno, kako je morala. Niko ništa nije naučio iz toga. I nemojte posle reći da niste bili upozoreni na vreme.