Post i pivo

Setio sam se onda jednog incidenta iz davnih devedesetih. Skupili se izbegli Krajišnici (iz „RSK“) u nekoj birtiji na Adi Ciganliji da se druže, jedu i piju. Kad se odjednom pojavi jedan bradati lik sa šajkačom (tradicionalna krajiška kapa, jel’ da) i zastavom „Drinske divizije“ popa Đujića sa sve „Za kralja i otadžbinu…“. Razdere sa on na njih da kakav je to način, jesti, piti i veseliti se dok je otadžbina u opasnosti, te pizduni i dezerteri i možete misliti. Oni ga pogledali sa čuđenjem, saslušali ga i nastavili gde su stali. Lik je otišao neoštećen, valjda zato što je upadljivo cotao na jednu nogu, inače ko zna šta bi bilo; Krajišnici su to.

Nisu ovi naši gnjavatori usamljeni. Piše Emir Imamović Pirke, duhovit prozni pisac i lucidni kolumnista, da je jedna sarajevska centralna opština zabranila prodaju alkohola „u blizini vjerskih objekata“ za vreme ramazanskog posta. Bilo je i ranije takvih incidenata, ali država, čak ni lokalna samouprava, nisu se mešale. E, sad: post je post, ramazanski ili taj njihov pred Gospojinu svejedno; piva kao ne spada, nije u redu itd. Kad sam zadnji put bio u Sarajevu, baš za ramazanski post, situacija je bila opuštena: ko posti – posti, molim, bujrum; ko ne posti, pije i ne čeka iftar (trenutak u sumrak, akšam, kad se može jesti). Pirke sasvim razumno piše da u vreme ramazanskog posta kafane štete, pa se posle nadoknade, jer ko je vernik ili se drži porodične tradicije poštuje post ionako, bez podsticaja ili zabrana. Isto važi i za hrišćane: ko posti, taj posti i neka ga s milim Bogom; niko ga ne tera da mrsi. Zato nije lepo terati ljude da poste ako im se ne posti. Tim pre što oko pravila za post kod naših novokomponovanih turbo-pravoslavaca postoji velika zabuna. To je zato što ih postu podučavaju svi: od senilnih babaca do mrakobjesnih popeskara, pa se zbune ljudi. Naravno da licemeri tu uoče svoju priliku: te samo hleb i voda; te ne smeju jaja i riba; te smeju; i tako dalje, s tim da se vrate kući i nabokaju se kajgane sa slaninom; u tome su slični dobrim ocima episkopima koji guze male dečake sve propovedajući hrišćanski moral i čistoću.

Banda se, dakle, obezobrazila toliko da se usuđuje da zamera običnom svetu što se ne drži njihovih blesavih pravila. Da se razumemo odmah: na pamet mi ne pada da nekome zabranjujem da posti, liže ikone, prostire se i cmače vladikama ruke sa zlatnim karikama. Ovo je slobodna zemlja. Mogli bi oni da postupe uzvratno: da nas ne jebu u zdrav mozak svojim mišljenjima o tome ko i kako treba da posti – i zašto. Vernici će postiti kako misle da treba i bez njihovih saveta.

Do tog „Birfesta“ ne držim nimalo, ali držim do prava svakog građanina da se tamo upropasti i upiša do mile volje.