Pravda za Andersa

Ideologija je umna bolest; tako je valjda Džeri Rubin još krajem Šezdesetih protumačio Marksov pojam „iskrivljena svest“. Ideologija Andersa Brejvika zanimljiva je: eklektička, postmoderna, netipična za savremenu ekstremnu desnicu, mada se u velikoj meri i preklapa s njenim idejama. Čovek koji sam sebi kroji paradne uniforme sa izmišljenim oznakama i odlikovanjima; koji na rukavu ronilačkog odela ima oznaku „lovac na marksiste“; a? Na vreme se setio, kad je već o ugroženoj vrsti reč. Sve bi to bilo obično i inače rašireno budaljenje, ali Brejvik ne samo što držao izvesnu količinu oružja, municije i eksploziva, već je sve to i upotrebio. Tu je razlika između obične i opasne budale i ta nas razlika zanima. Policija je, naime, svuda svesna postojanja raznih budala Brejvikovog tipa u raznim stepenima njihovog budaljenja – od utakmica, preko parada ponosa, pa do Timotija Mekveja (Oklahoma Siti) i (sada) masakra u Oslu. Ali policija ne može da zna koja će budala i kada eskalirati do krvoprolića velikih razmera. Tu, dakle, imamo posla sa različitim vrstama budala.

Danima me je nešto kopkalo u vezi s tim Andersom: odnekud mi se njegovo ponašanje činilo poznatim. Onda sam se setio sjajnog našeg filma „Šišanje“. Junak tog filma – u svojim razmerama i lokalnim okolnostima – poneo se veoma slično Brejviku: shvatio je svoju ideologiju ozbiljno i sproveo je u delo dosledno, do krajnjih logičnih konsekvenci. Isto su, uostalom, učinili i oni Karadžićevi i Mladićevi veseljaci iz „Bosanske Srbije“, kako to Brejvik zove u svojoj pisaniji od hiljadu i po strana: ozbiljno su shvatili i do kraja dosledno sproveli ideologiju srpskog nacionalizma, kako to zove ona druga budala u svojoj isto tako debeloj knjižurini. Masovno proterivanje kosovskih Albanaca iz 1999. Brejvik ističe kao uzor ispravne rasne i verske politike i tu se slaže sa profesorom doktorom. Brejvik je tipični nedopečeni i neobrazovani ekstremist; nahvatao nešto po internetu, pa mu se učinilo simpatično, jer on ima Ideju koja je dovoljna; detalji su tu nebitni. Junak filma „Šišanje“, talentovani matematičar inače, svesno prihvata Ideju i – za razliku od svojih „kamerada“, koji su sitni oportunisti i još gore – rešava se da je sprovede dosledno: „Zigeunern raus!“ itd. On nije stigao da napravi dovoljnu štetu, pa – to mi se u filmu dopalo – završava kao jadna policijska saradnička veza; takvi su uvek potrebni; pogotovo na ulici, jer vremena su promenljiva i nikad se ne zna zašto bi to moglo biti dobro (setimo se paljenja džamija i ambasada, „narodnog odisaja“).

Evropska i – što je osetljiva tema – nordijska ekstremna i neonacistička desnica učinile su mnoge zločine na koje se olako zaboravilo (ima o tome u prošlom broju NIN-a dobar tekst Marka Lovrića). Ti zločini bili su sklonjeni pod tepih Hladnog rata (italijanski projekt „Gladio“, na primer) i otpora usponu komunista. I tada je bilo likova poput Brejvika, ali su radili u sklopu „šire slike“ – za razliku od njega koji je pomislio da i sada postoji „šira slika“. Verovatno postoji, ali Brejvik je tu sliku ili pogrešno shvatio – ili je poranio. Njegov čin (fašisti i nacisti uvek su slavili „čin“ kao suprotnost „praznoj priči“) politički je obojen, a ne rasno ili verski: napadi na sedište socijaldemokratske vlade i na skup njenog podmlatka jasna su poruka. Njegov je antiislamizam tek providni demagoški veo nad preovlađujućim političkim motivom.

Sve nam je to odnekud poznato. Budale su pametnim ljudima uvek od neke koristi; treba biti samo dovoljno pokvaren. Setimo se delikatnih odnosa i povratne sprege između ruskih esera (SR: socijalistički revolucionari) i carske tajne policije Ohrane; ta je sprega kulminirala u pojavi Azefa, cara svih intriga; između evropskih anarhista s bombama i lokalnih službi bezbednosti. Setimo se paljevine Rajhstaga. Setimo se Karlosa, nemačkog RAF i italijanskih „Crvenih brigada“: na kraju više nisu ni znali za koga ustvari rade – kao ni Azef, ali je on bio pametan i umro je u krevetu kao slobodan čovek.

Na svu našu sreću, većina Brejvikovih istomišljenika i tamo i ovde ostaće na ideološkoj ravni i na blesavim detonacijama na internetu – sve dok im se ne pruži prilika da nekažnjeno ostvare svoje ideje, a za tuđ račun. To smo ovde već imali, hvala lepo, pa smo se koliko-toliko opametili (da li smo?).

Neonacističke, „rasonalističke“ (štogod to značilo), obrazovske, navijačke i „Njihove 1389“ portale i blogove ne čitam, doktor mi je zabranio. Neka mi neko javi šta oni misle o njihovom „kameradu“ Brejviku – ako se usude da kažu. Već mogu da zamislim komentare tipa „on je u pravu, ali je preterao“; ili „slažemo se s njegovim idejama, ali ne i s njegovim metodama“; sve to znamo odavno.