Možda sam ja zaista mrzovoljni starac, ali ovo zgušnjavanje praznika nikada nisam voleo. Godinama objašnjavam raznim strancima da se ovde nikakav ozbiljan posao ne može svršiti između 29. novembra i 27. januara. Beolosvetska božićna groznica raširila se i kod nas, šizmatika, pa počinje odmah posle Dana Republike. Onda dolazi Sv. Nikola koji može biti i postan i mrsan; pa ovaj Božić, pa Nova godina, pa onaj Božić, pa ona Nova godina, pa zimski Sv. Jovan, pa Sv. Sava… Zato je februar tako kratak, a tako dugo traje: najsirotinjskiji mesec.
Mi smo ljudi multi-kulti i svaki Božić nam je dobar, kao i svaka Nova godina. To što se ne držimo i Ramazana nema veze sa verskim, nego sa praktičnim razlozima: ko će čekati od sabaha do akšama da pukne top za iftar; zato su jadni muslimani tako nervozni pri kraju tog posta.
Globalizacijski ugao te stvari posebno me nervira. Trgovci počinju da nam se penju na glavu sa ponudama; banke ih podupiru; svi se uznervoze i krenu u tržne centre da kupuju ono što im ne treba parama koje nemaju. Reklamna zloupotreba dece dostiže vrhunac. Mediji se bave budalaštinama tipa rezimiranja protekle godine i prognoza za sledeću. Prave se pregledi najboljih, ustvari najčešćih, pesama, što muzičke urednike naročito veseli. Televizije nas zatrpavaju neopevano blesavim božićnim i novogodišnjim nastavcima redovnih serija i prigodnim ništa boljim filmovima. Svi osećaju ritualnu potrebu da šire dobre vibracije, optimizam, mir i ljubav ljudima dobre volje, što neizbežno vodi u najstrašniji sentimentalni kič od koga mi se povraća. Jednom reči – površno licemerje sračunato da nam izmami pare iz džepa, to jest sa kreditnih kartica. Tu se ističe i onaj koka-kolin trgovački putnik deda Mraz koji masovno gnjavi Milenu Dravić i Gagu Nikolića, uznemirava maloletnike, dovodi roditelje u paniku i uopšte je sumnjiv po više osnova, od kojih pedofilija nije najmanji.
Onda nastupa još strašniji deo: čestitanje. Nekada, dok se znao red, rodbini, prijateljima, simpatijama itd. pisale su se za Božić i Novu godinu čestitke i slale su se poštom. Ljudi sa malo talenta čestitke su pravili sami; ja sam se koristio tehnologijom krompirske štampe (nešto najviše nalik na grafiku) sve do dolaska interneta, a onda sam digao ruke od svega. Telefonom se čestitalo najmilijima, a ne celoj planeti. Danas vam zatrpaju telefon SMS porukama, ponekad dirljivo idiotskim, u stihovima; čak i ćirilicom vešto skrpljenom od latiničnih slova. O elektronskoj pošti i da ne govorimo: vrhunac perverzije je kad vam pošalju na koji link da se okačite jer vas tamo čeka digitalna čestitka. Lako je njima u digitalnom dobu ekstaze komunikacija: imaju već gotove spiskove i samo stisnu dugme. Ni na šta od toga ne odgovaram, iz principa. Nekada su se u našoj kući čestitke gomilale u izvesnoj zdeli, pa se svakoga dana odgovaralo i nosilo na poštu.
Da će praznici uskoro nastupiti zna se barem mesec dana ranije, čim klinci počnu da rokaju petardama po ceo dan. Uzaman policajci na TV i po novinama kukaju i bogorade, upozoravaju i opominju na opreznost, organizuju operativne akcije hvatanja švercera i preprodavaca pirotehnike; praznična sezona obavezno odnese po nekoliko prstića i po koje oko. Naša braća Kinezi – koji su sve to izmislili – povremeno trpe gubitke u ljudstvu i tehnici kad im eksplodiraju fabrike petardi i ostale pirotehnike zasnovane na tehnologiji štapa i kanapa; zato su tako jevtini. Kritični trenutak pada oko ponoći između 31. decembra i 1. januara, u Božićnoj noći, pa onda u noći „srpske“ Nove godine. Tada se pune i ispaljuju razna ozbiljna vatrena oružja. Stopa smrtnosti je, slava Bogu, nešto opala u poslednje vreme, ali „propucavanja“ (službeni termin) ima i dalje. U tim prilikama valja se držati mrtvih uglova, najbolje prostorija bez prozora jer će ozbiljniji metak rikošetirati po sobi. Pritom mi nije jasno odakle im ideja da u Božićnoj noći pucaju; etnolozi kažu da Crnogorci pucaju paleći badnjak, a Hrvati prangijaju kuburama s crnim barutom i bez projektila; ali to se događa po danu. Možda bi vlast mogla da počne da im deli ćorke besplatno; manja je šteta, a buka je ista, ako ne i veća.
Poreklo svih tih praznika sumnjivo je, miriše na paganstvo, sumpor i jeres. Pa čak ni oko Božića ne mogu da se dogovore; uzalud je Milanković onoliko izračunavao jedini ispravni kalendar. Evo jednog primera: u vreme moralne panike koju je izazvao onaj Čarls Darvin svojevremeno, izvesni anglikanski biskup Ašer, nadahnut kao da je član DSS, seo je i na osnovu Biblije izračunao da je ovaj naš svemir kakvoga znamo stvoren tačno 23. oktobra 4004. pre Hristovog rođenja (po gregorijanskom kalendaru; pravoslavci neka oduzmu 14 dana). Ako je Njegova Milost to tako marljivo izračunala, tu nema dalje priče. Pa ipak niko ne slavi 23. oktobar.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.