Presek saznanja o nekim licima

Onda je sudija Milinovićeva odbacila optužnicu protiv onog nekog taksiste-nasilnika za bludne radnje, pokušaj protivpravnog lišenja slobode, nasilničko ponašanje i napad na službeno lice u vršenju službe. Ima mišljenja da fizičko nasilje sa ciljem ljubljenja oštećene stranke nije bludna radnja, ali to je stvar tužioca koji je optužnicu pisao. Taj taksista, ispostavilo se, prolazi kroz sve moguće evidencije po nasilničkom ponašanju i šta-sve-ne. Policajac je, međutim, policajac 24 sata dnevno i sedam dana u nedelji, štogod sudija mislila, a misli da mu je u trenutku događaja bilo „isteklo radno vreme“. Da taj hrabri dečko i njegova devojka nisu reagovali, ko zna kako bi se oštećena provela; da nije reagovao, a saznalo se da je bio na licu mesta, momak je mogao da završi na disciplinskoj komisiji, jer „nisam bio na dužnosti i isteklo mi je radno vreme“ nisu opravdanja. I taj predmet je u apelaciji.

Tek posle opisanih slučajeva neko se setio da je gđa. Milinović kandidat za razrešenje, što je opet pomalo neprilično, s obzirom na javnu sablazan koju su ti predmeti izazvali. Predsednica Društva sudija Dragana Boljević, ličnost od nespornog ugleda i integriteta, primetila je da, kao prvo, sudija ne može da odgovara za izrečena mišljenja u postupku; kao drugo, da su ti predmeti u apelaciji i da valja sačekati pravosnažne presude, jer da su se tužioci, naravno, žalili. Treba ozbiljno uzeti primedbe gđe. Boljević: reč je o stvari procesnoj i ako se to uradi na brzinu, nezavisnost sudija može biti ugrožena. To su argumenti ozbiljni i značajni: ne valja sa prljavom vodom iz kade izbaciti i bebu.

Pažljivim uvidom u raspoloživa saznanja, međutim, postavlja se pitanje: kako je gđa. Milinović uopšte reizabrana? Prvi put je za sudiju izabrana u prvoj polovini 2000. godine, za vlade onog ministra Dragoljuba Jankovića, kada su važne sudije bili Radomir Milikić, Goran Petronijević, Krsto Bobot i uopšte ta ekipa današnjih advokata. Svi se sećamo tadašnjeg pravosuđa, naročito prekršajnog organa Glavonjića, koji je marljivo sprovodio onaj podlački Vučićev „Zakon o informisanju“. Znamo tadašnju kadrovsku politiku, hvala najlepše.

Nešto kasnije, gđa. Milinović dobila je predmet Tijanić protiv Yucoma i Biljane Kovačević Vučo zbog one knjige „Slučaj službenika Aleksandra Tijanića“. E, tu već počinju polako da se stiču elementi o kojima je trebalo misliti tada, a ne sada. Kao prvo, prihvatila je tužbu koja je bila izjavljena neblagovremeno. Ne razmatra prigovor, već otvara glavni pretres. Na pretresu iz decembra 2005. ne interveniše nijednom dok Tijanić pravi cirkus, vređa drugu stranu, postavlja irelevantna pitanja, dobacuje itd. Marta 2006. Tijanić nije ni došao na suđenje, mada je uredno pozvan. To se inače smatra odustajanjem od privatne tužbe. Gđa. Milinović to je ignorisala. Na kraju je predmet dobilo drugo veće i otišao je u zastaru posle loptanja tamo-natrag, iako je nedvosmisleno dokazano da je tužbu trebalo odbaciti zbog neblagovremenosti. Tijanić je, naime, u NIN-u bio odmah napisao da mu je Yucom „podigao spomenik“ tom knjigom. I posle diži spomenike…

Kad je Beba Popović tužio Slobu Ikonića i Nikolu Vrzića iz NIN-a, gđa. Milinović saslušavala ih je kao istražni sudija bez prisustva pravnih zastupnika tužioca – što ne može. Kad je isti privatni tužilac tužio list „Balkan“, odbila je tužbu; viši sud joj je ukinuo rešenje, a ona je onda predmet preko dve godine držala u fioci, ne zakazujući ročišta, dok nije zastario, pa je sada ta stvar u Strazburu.

Sve je gorenavedeno bilo poznato Ministarstvu pravde pre reizbora sudija.

Poovoj liniji rada mogu se navesti još neki primeri, a iz razloga „brukanja Republike Srbije i nanošenja štete njenoj časti i ugledu“, što reče neko prošle nedelje na onom okruglom stolu NUNS. Šta bi sa onom gđom. Ljiljom Kokar koju nije bilo sramota da maše Slobinom slikom u javnosti? „Danas“ je morao da joj plati „duševni bol“ zbog toga što je objavio fotografiju gospođe „u nepriličnoj pozi“, što bi rekao moj drug Teofil Pančić. Zašto sudija nije izbacio iz sudnice i gđu. Kokar i njenu tužbu sa rečima: umeli ste da tada da mašete slikom, a sad vas je sramota? Kad smo kod „Danasa“: ovaj list morao je da plati neke „duševne bolove“ onom Veljinom generalu Davidoviću, a duševni pacijent se uskoro našao u zatvoru upravo zbog toga od čega je toliko patio. Ima predlog koji podržavam: da svaki sudija čiji predmet padne u Strazburu bude otpušten smesta i da nadoknadi štetu nanetu nepravedno osuđenima, ali i ugledu i časti Republike Srbije. Imamo već popriličnu gomilu kandidata; gđa. Milinović nije sama.