Prezumpcija krivice

Čoveka ne znam, ne prolazi ni kroz jednu od mojih evidencija, pa – prema tome – o njemu nemam šta da kažem. Činjenica je, međutim, da se kretao u lošem društvu (a ni ovo sada mu nije najbolje). Ali, ostavimo se pojedinca.

Ovde imamo dvostruki problem. Jedan segment problema je Državna bezbednost. Drugi segment je kadrovska politika vladajuće koalicije oko SNS. Počnimo od manjeg problema: SNS očito ima premalo kvalitetnog i istovremeno politički podobnog ljudskog materijala, pa se nagonski oslanja na istomišljenike, kakve-takve, ali podobne i idejno bliske. Neko iz tog Šestog odeljenja kvalifikuje se po definiciji: služio je Slobi, mrzeo je Đinđića; dovoljno. Ima ih još sličnih, idejno bliskih, mada ne baš najsposobnijih, ali šta se tu može? Uostalom, još nismo čuli da se Toma Nikolić sažalio nad sudbinom Slavka Ćuruvije, u čije umorstvo je to isto Šesto odeljenje umočilo itekako – kao i u neke druge zločine.

Tu dolazimo na teži deo problema: na Državnu bezbednost. S moralne tačke gledišta, za njih vredi prezumpcija krivice: morali bi da dokazuju svoju nevinost, kao da su novinari pod tužbom za klevetu; Služba je počinila isuviše gadosti i zločina da bi uživala privilegiju pretpostavke nevinosti. Politički gledano, sve prilike su propuštene: da su Državnu bezbednost odmah posle oktobarskog prevrata rasterali kao mačke s jebišta, do sada bismo već imali novu i pouzdanu Službu. Znam: Česi su to uradili, ali nisu najzadovoljniji; šta se može, takva je stvar. Dakle: sumnjiv je svako ko je tamo bio do januara 2001, kada je pao Radomir Marković; sumnjivi su oni koje su Goran i Zoran (Petrović i Mijatović) u Službi zadržali iz svojih nekih razloga; isto i sa mandatom Savića i Bracanovića. Miša i Guta (Milićević i Živaljević) pokušali su od januara 2003. do maja 2004. da očiste šta mogu, ali je to neutralisao Rade Bulatović. Saša Vukadinović borio se koliko je mogao, ali Služba je otporan organizam; vrana vrani oči ne vadi, njihov korporativni interes jači je od svega. Ovaj Nebojša Rodić i njegov šef Vučić nasledili su „crnu kutiju“ po principu – ključ u ruke i ne pitaj dalje. „Režimi dolaze i odlaze, ali Služba ostaje“, govorio je jedan stari udbaški lisac nama klincima.

Slušajući sve te priče oko tog Carevića setio sam se nečega. Kad je porota u martu 1973. proglasila krivima tih šest provalnika u zgradu Votergejt (1972.), sudija Džon Sirika odrapio je petoricu sa po 40 godina „provizornih“ kazni i uslovio konačne kazne njihovom saradnjom sa daljom istragom. Već u novembru izrekao je konačne kazne toj šestorici: od jedne do 2,5 godine. Šta mislite – jesu li sarađivali sa istragom koja je na kraju srušila Ričarda Niksona, predsednika SAD? Kad bi naši sudovi mogli odmah da odrape sa 40 godina svakog Radomira Markovića i njemu slične, pa da im skidaju po godinu dana zatvora za svaki zločin koji rasvetle i objasne, većina ne bi sedela ni šest meseci.