Procedura i zašto je važna

Kako je moguće da lice na izdržavanju kazne kućnog zatvora pod elektronskim nadzorom ne primi sudski poziv? Da je gđa Ražnatović bila u ženskom zatvoru u Zabeli, sudski bi poziv stigao na upravnikov sto, upravnik bi izdao potrebna naređenja i gđa Ražnatović bi u marici stigla na sud u naznačeno vreme; nikakav problem – procedura je jasna. I meni su na suđenje za klevetu dovodili privatnu tužilju u lisicama.

Pošto me je to nešto kopkalo – ja, naime, nikada nisam izbegavao sudske pozive! – pozvao sam dobre ljude u Upravi za izvršenje zatvorskih sankcija da mi objasne kako je to moguće. Dobri ljudi ljubazno su objasnili da je to pitanje za sud, a ne za njih. Oni imaju proceduru za te stvari, ali ih niko nije zamolio za pomoć. Da, znali su da je to suđenje bilo zakazano i bili su spremni; nadležna načelnica blagovremeno je obavestila svog šefa da će toga dana biti potrebno isključiti sistem elektronskog nadzora, dok udovica Ražnatović ode na sud i natrag. Jednostavno. Što se uručenja poziva tiče, dobri ljudi kažu da ni to ne bi bio problem: svako lice u kućnom zatvoru ili pritvoru, sa tim elektronskim ćereslom na nozi, ima poverenika Uprave koji ga (nju) duži i proverava po potrebi. Taj poverenik može da uđe u kuću u svako doba, pa i da – ako treba – uruči poziv ili dovede sudskog pozivara da ga on uruči. Da je sudski pozivar s vrata kuće „arkanovke“ tamo u Sokobanjskoj ili Ljutice Bogdana pozvao sudiju i objasnio problem; da je sudija pozvala Upravu za izvršenje zatvorskih sankcija i rekla im šta treba – poverenik bi bio poslat i poziv uredno uručen.

To što je taj Ocokoljić, Lidijin muž i Cecin suoptuženi, bio u inostranstvu, ne bi promenilo ništa na stvari: svi svedoci, oštećeni i postupajući tužilac bili su tu u tom trenutku; Ocokoljić uvek može da iznese svoju odbranu u nastavku rasprave. Sud je, međutim, odložio raspravu; valjda dok se Ocokoljić smiluje da se vrati iz inostranstva – ako se odluči… Šta se, dakle, desilo? Desilo se da udovica Ražnatović, „Zeza Nazionale“, direktno zeza sud u zdrav mozak, a sud to trpi. Zašto? Pa valjda zato što je to ipak Ceca s kojom se đuska po mitinzima gde „skupštine i vlade spremaju napade na strane ambasade“ (hvala, Sars!).

Onda je u Zrenjaninu, vršeći službu, poginuo onaj policajac Aleksandar Rkman. Ministar Dačić prvo je upitao porodicu je li dobila koji telegram saučešća od političara i funkcionera; nije. Onda je Boris Tadić poslao telegram i pustio odgovarajuće zvuke. Pa je Dačić zatražio strože kazne itd. Nikakve strože kazne neće sprečiti ovakve događaje; sprečiće ih nešto drugo: pridržavanje procedura. Taj ubica Petrović imao je 30 godina i dve osude za ubistvo (o ostalom i da ne govorimo: narkotici, iznude, nasilničko ponašanje itd.); odakle on uopšte na slobodi? Da je bio u zatvoru ili u zatvorenoj instituciji na lečenju, Aleksandar Rkman bio bi danas živ i zdrav. O tome niko ne govori.

A sada nešto sasvim drugačije, više s komične strane. Stranka poznata ranije kao „SePeO“ izdala je užasnuto saopštenje povodom činjenice da su na mestu koje su oni donekle naprečac proglasili grobom „đenerala Draže“ do sada iskopane samo – životinjske kosti. A oni, jadni, već zakucali krst i naslagali vence i cveće… I to je pitanje procedure: brzina je šejtanovo sredstvo, kažu arapski mudraci; tu valja sačekati činjenice, a te činjenice dolaze sa mesta krajnje stručnog i nadležnog – od antropologa-forenzičara. Oni, ljudi, ne tvrde da taj njihov „đeneral“ tamo nije zakopan; oni ga samo još nisu iskopali, a kada će – ne znaju; takav im je posao. To su ljudi ozbiljni i nema šanse da kravlje kosti proglase „đeneralovim“, ne bi li se Vuk, Dana, Čotrić i Jugović utešili – kad su se već zatrčali u nevreme. Kaže SePeO da su tu nađeni i ostaci lule, lisica i ne znam već čega što „životinje ne koriste“. To nije dokaz da je reč o „komunističkoj ujdurmi Titovih udbaša“; ti predmeti mogli su tamo dospeti na razne načine, a ne zna se, niti se može znati, ni da li su „đeneralovi“. Trebalo je, dakle, sačekati da Slobodan „Bili Piton“ Homen i onaj njihov Srećković iskopaju sve što se iskopati dade, da to antropološki forenzičari analiziraju, pa da nalaze bioloških tragova ljudske DNK uporede već sa čime imaju – ako imaju, to jest. E, onda mogu da zakucavaju krstače, da slažu vence, da traže „Dražindan“ za državni praznik i da planiraju podizanje svoje kuće cveća i monumentalnih spomen-obeležja. Tek kad dobiju nesporne naučne činjenice iz kompetentnih naučnih izvora. To je procedura.