Puzajući državni udar

Za početak pesmica:

Jeste l’ čuli, prijo,

Verujte bez šale!

Otvara se škola

Za četnike male.

Toliko o tome, dalje znate, a sada nešto mnogo važnije.

Svi smo čuli još od čiča-Hegela da se istorija ponavlja: prvo kao tragedija, a drugi put kao farsa. Ali šta je to kada se farsa ponovi?

Reč je, naravno, o dva zakonska predloga: za izmene i dopune Zakona o informisanju i Krivičnog zakona. Kao oni binarni nervni bojni otrovi koji se sastoje od dve naizgled bezazlene hemikalije, koje postanu smrtonosne tek kad se sojuze u artiljerijskoj granati ili avionskoj bombi, tako i kombinacija ovih predloženih zakonskih novela preti da parališe i zadavi demokratiju u Srbiji.

Setio sam se zašto mi se predlog o obaveznoj količini novca na računu medijske kuće učinio poznatim: to se u 19. veku zvalo „kaucija“ za pokretanje novina; bila je to francuska izmišljotina Luja Napoleona, mislim, koju su preuzeli i ovde. Položiš deset hiljada franaka u zlatu da pokreneš novine, pa kad ih zabrane – odoše pare u budžet. Takvi propisi prirodan su ishod birokratizacije države i arogancije vlasti; pogotovo u državama gde je državni aparat jedina industrija koja donosi prihod. Zato i nemamo nijedan sindikat od bilo kakvog značaja – osim sindikata državnih činovnika i nameštenika: jedino oni imaju uverljivu pretnju u ruci. Ali, vratimo se aroganciji vlasti. Imperativni mandat i ovakav proporcionalni izborni sistem definitivno su uštrojili poslanike i doveli do onoga što je Marks – na primeru francuskog parlamenta koji je sam sebi navukao na vrat onog šarlatana Luja Bonapartu 1852. – nazvao „parlamentarnim kretenizmom“. Koalicija rogova u vreći i stranaka koje jedna drugu drže za jajca i uvrću ih po potrebi od početka je pretila ovakvim opasnostima. Moglo im se i još im se može, pa su se raspomamili. Sada nas polako kuvaju kao onu poslovičnu žabu: malo po malo i dok se okrenemo – mi skuvani.

Treba sada čekati na taj 26. ili 30. avgust (neko je pomenuo i 31. avgust), kada će Skupština glasati o izmenama Zakona o informisanju, ali te izmene, kažu jedni, neće biti ovakve, nego drugačije. G17 plus, predstavljen ljutitom Suzanom Grubješić, kaže da se predlog neće majci menjati, pa sve oni i izašli iz vlade. Bilo kako bilo, suština stvari ostaje ista: začepiti lajavu gubicu javnom mnjenju. Taman smo se lepo smestili na vlasti, dogovorili se kao ljudi (ima mesta i za Tomu i Acu, samo polako), a tu nas neki olajavaju i sapliću. Ne može to tako; budućnost Srbije u našim je rukama; u ovom trenutku krize vi tako; itd.

Da bi se ta stvar uredno izvela do kraja, istiha se prišlo noveliranju Krivičnog zakona, što niko nije primetio, ni NUNS ni UNS. Tamo se predlaže da se pozivanje na otpor „zakonitim odlukama državnih organa“ kazni sa šest meseci zatvora i novčanom kaznom. Pazite: „i“, a ne „ili“. Primenimo to skromno i samozatajno na ovog autora: naše upozoravanje na drsku lopovsku akciju Infostana od ovog proleća bilo bi nemoguće; tj. završilo bi na sudu, u zatvoru i sa globom. Dok ja dokažem da je prevara Infostana bila nezakonita – odoše jajca. Ima još: zabranjuje se komentarisanje sudskih procesa, povreda pretpostavke nevinosti i sumnjanje u nezavisnost suda. Gle, mater mu! Uzgred: odredba je prepisana iz hrvatskog KZ, ali se do sada još niko nije usudio da je primeni u praksi, kažu mi hrvatske kolege.

Ukratko, ako ove promene dva organska zakonska akta budu usvojene, sloboda štampe u ovoj zemlji biće pokopana ili potisnuta u ilegalu. Nacija će biti iznenađena. „Naciji i ženi nikad se ne prašta nesmotren čas u kom je prvi pustolov koji je naišao mogao da nad njima izvrši nasilje“, veli Marks. Jedan nas je pustolov već bio iznenadio i to je bila tragedija; ovo je farsina farsa. Iz puke indolencije i lenjosti naša politička klasa rešila je da nam začepi gubicu, da joj ne ometamo miran san i sujetu. Uzoholjeni i nadmeni, naši cinični političari – svi redom – postali su „ozbiljni lakrdijaši koji više ne posmatraju svetsku istoriju kao komediju, nego svoju komediju kao svetsku istoriju“ (ibid.).

Na koji pogon oni rade (powered by, kaže se danas)? Na pogon Kapitala: „pod tim imenom našli su državni oblik pod kojim mogu da vladaju zajednički“ (ibid.). Taj državni oblik je ogromni i suvišni državni aparat u kome ima mesta za svakoga po stranačkoj liniji i koji kao hobotnica obuhvata celo društvo; „umesto da koliko je moguće smanji armiju činovnika i najzad pusti građansko društvo i javno mnjenje da stvore svoje vlastite, od vlade nezavisne organe“ (ibid.), naša vlast političara i bogataša ima svoj „materijalni interes najtešnje isprepleten upravo sa održavanjem te široke i razgranate državne mašine. Tu ona zbrinjava svoje prekobrojno stanovništvo i dopunjava u vidu državnih plata ono što ne može da strpa u džep u vidu profita, kamata, rente i honorara“ (ibid.). Pritom njenom političkom interesu odgovara da aparat za ugnjetavanje bude što veći, jači i efikasniji.

Ukratko, ovo što se događa ponavljanje je farse, farsine farse farsa i ja više ne znam kako bih to nazvao.

Koga zanima više o tome, neka pogleda „Osamnaesti brimer (NE „PRIMER“!) Luja Bonaparte“ od Karla Marksa.