Radnička klasa na početku

Na terenu se odvijaju mnogo zanimljiviji procesi. Radništvo počinje da se budi iz nacionalističko-neoliberalnog mamurluka, naime. Čuvene Tuđmanove „pretvorbene“ čarolije posle dvadeset i dve godine i usred opšte krize dočekale su svoju Pepeljuginu ponoć: otkucao je dvanaesti čas, kočije za bolju budućnost pretvorile su se u bundevu, a konji razigrani u mišju radničku klasu.

Bilo je, naravno, prekasno, jer hrvatska industrija upropašćena je: ako su propali „Jugoturbina“ iz Karlovca, „Jugolinija“, konfekcija „Kamensko“, brački „Jadrankamen“, splitsko „Dalmacijavino“ i gomila odličnih fabrika i kompanija, a sve da bi novi vlasnici rasprodali opremu i nekretnine, maznuli lovu i zbrisali – onda vam je jasno o čemu je reč. Sada je red na štampariju pokojnog „Vjesnika“ koja inače radi odlično, ali je nekome zapala za oko. Zvuči poznato? Pacovi oglodali državu, a na miševe povika…

Onda su se radnici „Dine“ sa Krka, ranije veoma uspešne petrohemijske fabrike u sastavu INA, posle sedam meseci bez plate, odlučili da krenu od početka. Najavili su da će početi da rasprodaju metalni otpad svoje fabrike onome ko najviše ponudi; možda kasnije krenu i u demontažu pogona – pa ko duže izdrži. Pošto je o osetljivoj hemijskoj industriji reč, niko osim njih nije u stanju da je održava u bezbednom stanju. Prihod od sekundarnih sirovina ide u opštu kuhinju gde se hrane radnici i njihove porodice. Pa eto vam ga sad. Radnici bračkog „Jadrankamena“ koji je ojadio teniser Bruno Orešar prvo su zauzeli prostorije i zaplenili službene automobile, pa je tu bilo i frke: policija je uredovala, ali nije pomoglo. Krojačice iz konfekcije „Kamensko“ već mesecima prave cirkuse okolo i pakosno pričaju kojima su sve političarima morale džabe da šiju odela po meri – dok nisu otišle na ulicu.

Sindikati – isti kao i naši, dakle većinom „žuti“ i prodati tajkunima i političarima – ne znaju sada šta bi od sebe. Hrvatska se radnička klasa (Tuđman je mrzeo tu reč, pa ih je zvao „đelatnici“), dakle, našla tamo gde se radništvo industrijskoga sveta našlo krajem 19. veka: na samom početku sindikalne borbe. Za razliku od našega radništva koje dolazi u Nemanjinu misleći da je tu lek, a odatle je bolest, ovi su shvatili (doduše, kod njih je prvo i počelo).

Mora sve od početka: pravi sindikati, borbeni i odani radničkoj stvari, neumoljivi i spremni na žrtve, a iznad svega inspirisani solidarnošću – jedini su izlaz i garancija budućnosti.