Kad on progovori, „Srbija će biti na kolenima“, javile su prošle nedelje novine. Neko je pustio priču da bi Radomir Marković, načelnik Državne bezbednosti 1998 – 2001, sada imao da ispriča nešto od čega ćemo svi pasti, dobro, ako ne na kolena, ono na dupe. Ta priča, naravno, nije puštena tek tako; biće da je to neka ujdurma izvesnih krugova koje znamo, izvedena preko advokata-konsiljera i njihove medijske logistike. Nije, međutim, jasno šta se time želi postići – osim malo medijske senzacije i podsećanja da Radomir postoji, doduše u pritvoru od 2001, a kasnije pravosnažno osuđen na najvišu kaznu koju služi u zatvoru.
Šta bi, dakle, Radomir Marković mogao da ispriča sada? Imao je on svoju priliku, kad je trebalo, da ispriča sve, ali je ćutao nadajući se ko zna čemu. Povratku na vlast Slobodana Miloševića? Uspehu Legije Ulemeka i njegovih pobunjenika? Nije rekao. Uhapšen je krajem januara 2001, odmah po osnivanju Đinđićeve vlade. Prekasno, na žalost. Koštunica, dr Vojislav, zadržao ga je na čelu Službe posle petooktobarskog prevrata i tako mu je omogućio da uništi ili sakrije značajan deo dokumentacije RDB, da pregrupiše i reorganizuje kriminalizovani deo Udbe i da prikrije tragove zločina. Uhapšen je tek kada je nova vlada preuzela Državnu bezbednost i odmah otkrila tragove ka Ibarskoj magistrali, Budvi i još nekim predmetima kakav je onaj – do sada nekažnjen – sa onih 600 kilograma heroina u vlasništvu Službe. Danas znamo da su ga tada Dušan Mihajlović, Goran Petrović i Zoran Mijatović (ministar, načelnik i zamenik načelnika RDB) lepo molili da sve ispriča odmah; čak su ga vodili na jagnjetinu u čuvenu vilu Službe, tamo u banjičkim šumama u Kraljice Ane, sve preklinjući ga da sebi i državi olakša. Odbio je, a da je tada progovorio, olakšao bi sebi; dobro: ne sasvim (previše je zasvinjio), ali ipak…
U međuvremenu se sve otkrilo: i to da je Radomirova Služba uhapsila i ubila Ivana Stambolića; rasvetljeni su i Ibarska magistrala i Budva. Šta je to preostalo Radomiru da tek sada ispriča, to nešto od čega će „Srbija pasti na kolena“? Kakve bi on mogao imati koristi od toga – osim da olakša grešnoj duši? Nije ni to malo, da se razumemo, ali neka onda sedne i napiše knjigu, ovoga puta iskrenu i poštenu – za razliku od one koju je u zatvoru napisao 2009. („Kazna bez zločina“). Ne; teško da je o tome reč. Ova informacija, puštena u medije iz nepoznatog izvora, zvuči kao pretnja.
E, sad: preti se onome ko može nešto da učini; onome o kome čovek ima kompromitantne informacije; reč je, dakle, o uceni. Radomir nešto hoće od nekoga, inače će „Srbija pasti na kolena“. Od koga bi Radomir mogao tako nešto tražiti u zamenu za svoje ćutanje? Ko bi to mogao Radomiru da pomogne i kako, samo da Radomir ne progovori i tako baci „Srbiju na kolena“? Ne znamo, ne kaže se, a da slutimo nećemo, mada bismo mogli…
Uostalom, čime bi se to Srbija još mogla baciti niže nego što su je Radomir, njegov Šef i ostala ekipa već bacili? Srbija sigurno ne; neki ljudi možda, ali doznaće se sve to i bez Radomira.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
